Idolopoklonstvo kao ozbiljna dijagnoza društva

Jovana Stanković
13. apr 2019.

Na petoj večeri IV Pozorišnog proleća u Šapcu odigrana je predstava „Tartif”, u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta Sombor, čiji je autor i reditelj Igor Vuk Torbica.

Osim naziva, likova i njihovih veza, vrlo je malo originalnog Molijerovog teksta. Vrlo je jasno da je Torbica Molijerovu dramu iskoristio samo kao okvir, koji je idealno poslužio da se upakuje sve ono što je on, u saradnji sa glumcima, osmislio. Predstava počinje tako što Dorina (Hana Selimović) razgovara sa publikom i na taj način uvlači gledalište u zbivanja na sceni. U prvom delu predstave predstavlja nam se Orgonova porodica. Svetla u sali su uključena sve dok se i poslednji član njegove porodice ne predstavi. Iako na samom početku Dorina ukazuje na to da zbog dešavanja u kući ima određene psihičke probleme, ona ostaje najsvetlija tačka u moru izmanipulisanih likova. Zaplet nastaje isto kao u Molijerovoj drami, onda kada Orgon (Ninoslav Đorđević) dovodi Tartifa (Saša Torlaković) u svoju kuću i upoznaje ga sa svojom porodicom. Njegov ulazak na scenu postavljen je kao rijaliti program, velikim, svetlećim slovima je ispisano njegovo ime, svi likovi su na sceni i dočekuju ga.

Ovaj Tartif nije samo licemer, on hipnotički deluje na svakog od likova. Dovodi ih do ivice pucanja, nakon koje mu se oni moraju, nesvesno, u potpunosti predati. Ti ljudi ostaju omađijani, zaslepljeni, drhte od straha da puste glas i unezverenog su pogleda. U samom Tartifovom odevanju prepoznaje se vođa – on je u plavom sakou, a na čarapama se nalaze šare u obliku ovčica. On nije nužno jedan čovek koji trenutno u našem društvu neguje idolopoklonstvo, Tartif je predstavnik svih takvih moćnika, kojih je u našem društvu mnogo. Zdrav razum, odnosno Dorina, na kraju je ugušen, a to je ono što bi trebalo po svaku cenu sprečiti. Svako ko je slobodan, ko misli svojom glavom, u današnjem društvu je nepoželjan – mnogo je lakše voditi omađijanu masu. U tome je veličina ove predstave. Ona se ne vezuje isključivo za sada i ovde, već služi kao večito oružje protiv samovlasti i idolopoklonstva.

Ono što se postiže već samim plakatom ove predstave, na kom je u prvom planu dlaka u supi, jeste gađenje. Ima i komike u ovoj predstavi, ali i ona je gadna. Mi se zgadimo kada samo i pogledamo plakat, a nakon gledanja ove predstave ostaje gorak ukus u ustima i potreba da se ustane i jasno i glasno zahteva sloboda mišljenja i govorenja. Dok ne bude kasno i dok ne završimo pod nogama zaslepljene idolopokloničke mase.

U predstavi igraju: Saša Torlaković, Hana Selimović, Ninoslav Đorđević, Tijana Marković, Marko Marković, Biljana Keskenović, Danica Grubački, Marko Savić, Dušan Vukašinović, Nemanja Bakić, Milorad Kapor i Dragana Šuša.

Večeras je na repertoaru IV Pozorišnog proleća predstava „Hronika palanačkog groblja” Isidore Sekulić, u dramatizaciji Jelene Mijović, u režiji Ivana Vukovića, a u produkciji Kruševačkog pozorišta.



Povratak na vesti