Igor Vuk Torbica - ka carstvu svetla

Milica Amidžić
20. jun 2020.

“...Sad zamislite pozorišnu predstavu na kojoj, u polumraku dvorane, sedi 300 ljudi dva sata u miru; na sceni su neki drugi ljudi i komuniciraju međusobno i sa nama u publici. Razgovori raspaljuju naše kolektivno nesvjesno i mi počinjemo da reagujemo na ono što je na sceni. Uskoro ćemo primetiti da velika većina oseća isto, da znamo šta je tamo prikazano, čak i ako nije eksplicitno. Osjećamo zajedništvo i osjećamo isto pred onim na što nas predstava upozorava… No sad, znamo da nismo sami u tom osećanju”

Ako je nešto govorilo pozorište u pravom smislu te reči, bili su to lik,delo i strast Igora Vuka Torbice. Birajući teme - najčešće klasična dela poput svima poznatog i u Torbicinoj režiji slavnog Tartifa, Tolerovog “Hinkemana” Euripidovih “Bahki” i Šekspirovog “Tita Andronika”, jedan je od onih talentovanih umetnika kojima je pošlo za rukom da u klasici ožive onu njenu srž, ona njena večna pitanja koja je klasikom čine. 

To nije ni malo lak zadatak, pak, ovom teatarskom enfant terrible , direktnom, beskompromisnom i pre svega hrabrom mladom reditelju kao da je data upravo za to bitna žica u talentu da nam kroz svoje scenske postavke ukaže na ne čak ni rupe - kratere - u savremenom društvu i sistemu.

Torbica nas je napustio u svojoj 33. godini, ostavivši za sobom dubok trag na sceni i u životima svih bližnjih i daljih, u životima i delima svih onih koji su se ikada susreli sa Torbicinim elegantnim, mračnim, humornim, satiričnim, klasičnim igrama na pozornici. “Princ teatra” nazvao ga je Kokan Mladenović, uporedivši ga, sasvim tačno, sa Brankom Miljkovićem, stradalim genijalnim umom našeg umetničkog nasleđa. Igorovo “Carstvo mraka” poniralo je u srž ljudskih strasti, tako nam predstavivši mrak na pozornici da ga je svako u publici osećao do žila, duboko u granicama sopstvenog mraka. Teatarskom igrom punom paradoksa, imali smo priliku da gledamo delo par ekselans talenta.

Za portal “Hoću u pozorište” Torbica je bio veliki prijatelj, podržavajući nas i izlazeći nam u susret kada god bismo se sa njim susreli bilo to na sceni, bilo to u foajeima pozorišta nakon predstava. Uvek srdačan i pristupačan, zračio je elokvencijom i blagošću, svake reči odmerene, jasne i pune smisaone težine. Bilo ga je veoma prijatno slušati, imali ste utisak ne samo da čvrsto vlada stavovima i poetikom svojih predstava, no da pred sobom imate umetnika koji je istovremeno i nenametljivi revolucionar, neko ko je jasno izabrao svoje oružje protiv trulog sistema, a to je bilo pozorište. Nekoga ko će vas kroz spontano birane, a opet vrlo pažljivo birane i uperene reči, koje će se posle naći u nekom od naših tekstova, uputiti u to da je teatar i dalje mesto društvene borbe, mesto gde čovek teži da bude oslobođen od svih perfidnih oblika fašizma tako što će učestvovati u teatarskom ritualu i primi poruke od demiurga.

Nedostajaćeš nam, Igore Vuče. Neka ti je večna slava. Nadamo se da režiraš tamo gore.

Foto: Miloš Cvetković

 

 



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste