Irfan Mensur: “One sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći!”

Jovana Stanković
26. nov 2017.

Drugo veče Festivala prvoizvedenih predstava obeležila je promocija Fakulteta savremenih umetnosti, ali i igranje praizvedbe komada Hor “bečkih” dečaka. Vida Ognjenović, ovogodišnja dobitnica povelje za doprinos srpskoj drami, i njene kolege, profesori sa departmana glume, slikarstva i dizajna enterijera promovisali su Fakultet savremenih umetnosti, a kako je Milivoje Mlađenović lepo primetio, uskoro će to moći da postane jedan pravi univerzitet, s obzirom na to šta sve ovaj fakultet obuhvata. Nakon promocije je otvorena izložba slika svih njihovih studenata sa departmana slikarstva i ja moram naglasiti da su radovi jako dobri.

Nakon toga, usledilo je igranje predstave Hor “bečkih” dečaka, po tekstu Miroljuba Nedovića, u režiji Irfana Mensura i u produkciji JugoArta. Kako je i sam Mensur naglasio, on je Nedovićev tekst adaptirao i promenio naslov, te tako dobio predstavu koju smo mi gledali. Dodao je još i da su svoj pečat ostavili i Predrag Ejdus i Boda Ninković i na taj način formirali jedan vrlo kompleksan dramski tekst. Ova tri doajena srpskog glumišta su zaista svojim izvanrednim glumačkim sposobnostima obojili ovu dramu i to je neosporno.

Osiromašena scenografija je refleksija osiromašenih duša trojice likova, Džonija (Boda Ninković), Vuleta (Irfan Mensur) i Ace (Predrag Ejdus). To su ljudi koji nisu svoji u tuđini i tamo imaju jedino jedan drugoga. Džoni je gastarbajter koji pokušava da oda sliku da je i u inostranstvu snalažljiv, što se na kraju ispostavi da i nije baš tako. Vule već nekoliko godina radi u inostranstvu i u njegovom liku se može pročitati najviše nostalgičnih metafora, dok je Aca tek došao u inostranstvo u borbi za egzistencijom. Presudni faktor jesu njihove godine, s obzirom na to da je Mensur izmenio originalni tekst i likove smestio u sedmu deceniju života. Onda je priča još tragičnija.

Ono što mi se u tekstu nije dopalo jesu replike koje nose neki ruralni humor, ali su i one imale svoju funkciju i svakako jesu važan deo teksta. Praznih duša ovi likovi životare daleko od svog doma, a to je tema koja je sve više prisutna u našem okruženju. Smatram da je ova predstava odličan pokazatelj te neke realne, surovo realne slike naše države.

Đački parlament Aleksinačke gimnazije je i večeras dodelio nagradu za glumca večeri, a ona je pripala Irfanu Mensuru, sa kojim sam imala prilike da razgovaram nakon okruglog stola.

Kako je bilo igrati pred aleksinačkom publikom, u jednoj manjoj sredini?

Znate šta, ja ne biram sredinu, sredine biraju mene. Moj zadatak je da igram tamo u onim sredinama koje me žele. Ne samo ja, nego sve moje kolege. I one sredine koje žele pozorište, pozorište će im doći. E, sad, pitanje je samo koju vrstu pozorišta žele sredine, da li žele problemsko pozorište, da li žele pozorište koje će ih samo nasmejati, pozorište koje će ih naterati da malo i misle, pozorište koje će ih rasplakati… Pozorište je jedna živa stvar, publika je živa stvar, a i sredine su živa stvar. Sredine se mogu menjati. Jer ako, recimo, Aleksinac izdrži ovaj festival godinama, onda će ova aleksinačka publika, i Vi Jovana i Vaši sledbenici na vašem portalu shvatiti da je pozorište neophodno, da pozorište može postati deo gena jednog naroda. Kada pričamo o Englezima, ja kažem da Englezi ne izlaze u pozorište, ne posmatraju to kao izlazak, oni imaju potrebu za pozorištem, jer ga oni imaju već 6, 7 vekova, a naše pozorište, ovo istinsko, srpsko pozorište, postoji vek, dva.

S obzirom na to da ste Vi režirali ovu predstavu. Šta je ono što Vas je nakon prvog čitanja navelo da se baš ovim tekstom bavite?

To je nedostatak predstava koje nude igru. Ja mislim da su glumci sve manje i manje upotrebljavani kao rediteljsko oruđe. Ja se rediteljskim poslom bavim već dvadesetak godina isključivo zbog toga što želim da glumci koji mi poveruju, imaju šansu da se zaigraju, izigraju i da se naigraju, da pokažu šta umeju i znaju, a ne da režija i pozorište budu u prvom planu. Tako da sam ja shvatio da ovaj dramski tekst može ponuditi glumcima koji se udruže u radu na njemu jednu lepotu uživanja u glumačkom poslu i uživanja boravka na sceni.

Koliko je bilo teško ili lako balansirati između glumca i reditelja u radu na ovom komadu?

Ovo je jednostavnija predstava zato što nema mnogo glumaca. Naravno, nije jednostavno, ali je svakako moguće. Naporno jeste. Ja sam dugo, dugo režirao, ali nisam nikada sebi dodelio ni najmanju ulogu. Napravio sam presedan pre jedno sedam, osam godina i režirao sam u mostarskom pozorištu i dodelio sebi glavnu ulogu. Odnosno, oni su mi dodelili i glavnu ulogu i režiju. I režirao sam i režirao, bio sam jako zadovoljan režijom, bližila se premijera, ja sam uživao, već je muzika stizala, stigla je scenografija. Ja sam iz sale dobacivao tekst koji treba da govorim, jer sam počeo da uživam u predstavi i pozorištu koje sam pravio, da bih jedno šest, sedam dana pred premijeru shvatio da ja moram na scenu. Ja sam bio nespreman. I tih šest, sedam dana su najtraumatičnijih sedam dana mog bavljenja ovim poslom, jer sam dan-noć pokušavao da uđem u sopstvenu predstavu, da savladam zanatstvo sopstvene predstave, da savladam tekst svoje predstave, ja jesam znao tekst, ali nisam znao šta on sve nudi u svojoj interpretaciji. Tako da to nije jednostavno.

Koliko komični elementi u ovoj predstavi boje one tragične i u kojoj meri?

Kada je neko duhovit na svoj račun, on je po meni duhovitiji od onih ljudi koji su duhoviti na tuđ račun. Ova predstava se bavi duhovitošću i smehom, nama samima. Mi se sami sebi smejemo, čini mi se, govorimo publici koja nas gleda, jer prepoznaju svoje dileme, svoja razmišljanja, svoje nesigurnosti i, naravno, jednu vrstu duhovitosti koju samo ovi krajevi imaju.

Autor: Jovana Stanković



Povratak na vesti