Izveštaj selektora 65. Sterijinog pozorja


19. mar 2020.

Svetislav Jovanov, dramaturg, saopštio je selekciju 65. Sterijinog pozorija koju prenosimo u celosti: 

STVARNOST – ČUDNIJA OD MAŠTE

Pozorišta u Srbiji završavaju sezonu 2019/2020. u znaku duboke egzistencijalne krize, ali, isto tako, barem kad govorimo o najrelevantnijem što su ova pozorišta iznedrila, u znaku povišene umetničke i društvene samosvesti. U čemu se sastoji ovaj (prividni) paradoks?

Najvidljiviju stranu krize otkrivaju kvantitativni pokazatelji. Činjenici da je – kako kažu meritorne analize – broj izvedenih premijera uopšte u 2019. bio na istorijskom minimumu, odgovara, nažalost, situacija u sezoni 2019/2020. – kako u pogledu ukupne „domaće produkcije“, tako i kada je reč o praizvedbama savremenih domaćih drama. Naime, za razliku od prethodne sezone, kada su realizovane pedeset dve domaće produkcije, od čega trideset pet spadaju u praizvedbe, u ovom razdoblju broj domaćih produkcija pao je na trideset osam – od čega su dvadeset sedam praizvedbe domaćeg dramskog teksta, koncepta, ili, pak, dramatizacije domaće proze.

Očigledno je da je kriznom stanju doprinelo pogoršanje finansijskih prilika (neredovni ili manji budžeti), kao i organizaciono-strukturne teškoće (nemogućnost zapošljavanja stručnih i umetničkih profila, umetnička uravnilovka), ali glavni problem (i dalje) je odsustvo dugoročnih (ponekad i kratkoročnih) repertoarskih koncepcija. Ovo odsustvo prouzrokuje, između ostalog, i neverovatne oscilacije u scenskoj prisutnosti savremene domaće drame – od dominantne struje do gotovo epizodne uloge tokom godinu dana. Tako, u protekloj sezoni svedočili smo scenskom predstavljanju tek dvaju uslovno novih autorskih imena (Staša Bajac, Dimitrije Кokanov) i dvaju pravih debitanata (Ognjen Petković, Isidora Milosavljević) –  a relativnu protivtežu ovoj oskudici čine retka uspešna ostvarenja iz novog talasa dramatizacija. Najzad, ni nekoliko etabliranih ili relativno afirmisanih autora nije ponudilo dramske predloške koje bi odlikovala samosvojnost – krećući se od neprobojne ezoteričnosti (Livada puna tame Milene Marković), do direktne, jednodimenzionalne aktuelizacije (Šumadija Filipa Vujoševića).

Ipak, premda je niz institucionalnih ustrojstava, planova i faktora delovao na štetu protekle pozorišne sezone, ona se nije završila katastrofalno – štaviše, smatram da je nadmašila nivo prosečne. I to pretežno zahvaljujući delovanju onih neinstitucionalnih, autorskih činilaca – tačnije, stvaralaca specifičnih stavova ili afiniteta. Suočeni sa mnogobrojnim vidovima krize, ovi autori su, umesto da se prepuste eskapističkoj igri formi, stilova i „koncepata“ kao udobnijem rešenju, odabrali mnogo rizičniji i teži put: vođeni strašću i samosvešću, okrenuli su se stvarnosti – kao konkretnoj inspiraciji, povodu, materijalu ili (aktivnom) sagovorniku. Iako  sva dramska i scenska nastojanja autora koji su krenuli ovim putem nisu bila podjednako uspešna, ona su nam, u većini slučajeva, predočila uzbudljivu, gorku, često šokantnu „mapu“ vidova stvarnosti u kojoj živimo ili koja živi u nama: istorijsku stvarnost (stradanja nevinih u ratovima, mučno sazrevanje pojedinca usred svetskih lomova); stvarnost konclogora i genocida; medijski posredovanu stvarnost (kulturološki fenomeni, reprezentativne biografije); stvarnost gorućih socijalnih napetosti (nezaposlenost, štrajkovi); i, najzad, stvarnost čoveka i prirode u okruženju terora tehnologije i civilizacije. Zauzimajući angažovan kritički stav naspram društva, autori ovog usmerenja istovremeno odbacuju manihejsku poziciju pozorišta kao nosioca uzvišene čistote i moralne nadmoći, pokazujući ga, samosvesno i strasno, kao „razbijeno ogledalo“ – to jest, svedoka ali i saučesnika društvenih zabluda i stranputica stvarnosti. Upravo autentičnost srazmere strasti i samosvesti u  konkretnom dijalogu pozorišta sa stvarnošću, bilo je merilo na osnovu kojeg sam odlučio da za takmičarsku selekciju 65. Sterijinog pozorja predložim sledeće naslove:

1. SMEDEREVO 1941. – pisac i režija Ana Đorđević; Srpsko narodno pozorište Novi Sad (Srbija)

Polazeći od tragičnog istorijskog događaja (stradanje ansambla Srpskog narodnog pozorišta u eksploziji smederevskog stovarišta municije, juna 1941), čiju  hronologiju samo prividno sledi, Ana Đorđević razvija kroz složeni ali moderno tečni tekstualni narativ, parabolu o trima svetovima – istorijskom, intimnom i pozorišnom. Nadgrađujući ovakvu situaciju rediteljskom postavkom u kojoj se pulsirajuća svedenost emocija ubedljivo usklađuje sa simboličnim akcentima, autorka uspeva da kroz spajanje, ali i međusobnu relativizaciju pomenutih svetova predoči ideju o praštanju kao jedinoj mogućnosti opstanka pojedinca i teatra.

2. RADNIČКA HRONIКA – pisac Petar Mihajlović, režija Veljko Mićunović; Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszíház Subotica (Srbija)

Dramu Petra Mihajlovića, fragmentarno ustrojenu povest o ličnim i opštim iskušenjima naše surove tranzicije i kriminalne privatizacije, reditelj Veljko Mićunović, u saradnji sa dramaturgom Slobodanom Obradovićem, revitalizuje u izuzetno dinamičnom, naglašeno satiričnom i antiiluzionističkom „ključu“. Unutar vizuelno atraktivnog okruženja, rediteljska postavka suvereno kombinuje groteskno višeglasje radničkog hora sa potresnim ispovestima pojedinaca, košmarnim repeticijama društvene manipulacije i satiričnim nabojem melodramski intonirane muzičke matrice.

3. MARATONCI TRČE POČASNI КRUG – pisac Dušan Кovačević, režija Paolo Mađeli; Magyar Színház Budimpešta (Mađarska)

U jednoj od najvrednijih postavki Кovačevićevog kultnog komada u poslednjih četvrt veka, Paolo Mađeli, uz pomoć dramaturškinje Željke Udovičić i kompaktnog, razigranog ansambla budimpeštanskog Mađarskog pozorišta, uspeva u nimalo lakom zadatku. Ne zanemarujući savremene akcente povesti o starijim pripadnicima porodice Topalović – Lakiju, Milutinu, Aksentiju – kao „trgovcima smrću“ (povesti koja i u ovim danima budi jezive asocijacije), Mađeli je na originalan način produbljuje, stavljajući u prvi plan – kroz suverenu mešavinu crnog humora, groteske i apsurda – podjednako parazitsko življenje mlađe, rasipničke generacije, dezorijentisane i zagušene alkoholom, kokainom i cinizmom.

4. SEMPER IDEM – pisac Đorđe Lebović, dramatizacija i režija Gorčin Stojanović; Narodno pozorište Sombor (Srbija)

Uprizorenje Lebovićevog apartnog, potresnog i polifonijski ustrojenog romana-ispovesti, kojeg se poduhvatio Gorčin Stojanović, predstavlja ostvarenje epskog zamaha ne samo u pogledu scenskog trajanja nego i kao uspešno sučeljavanje razvoja unutrašnjeg života pojedinca (junaka, naratora) kako sa bizarnim, ali prijateljskim energijama porodice i varoškog okruženja, tako i sa sve rizičnijim i, u krajnjoj instanci, kobnim silama Istorije. Postavljajući geteovski intoniranu povest o očovečenju putem spoznaje sveta, Stojanović suptilno, višeslojno i temeljno otkriva večnost (vraćanja) zla kao naličje takvog očovečenja.

5. КRETANJE – pisac Dimitrije Кokanov, režija Jovana Tomić; Bitef teatar Beograd (Srbija)

Tekst Dimitrija Кokanova, uobličen kao niz od pet paralelnih/ukrštenih monoloških iskaza o reprezentativnim situacijama ugroženosti koje nameće savremeni svet, a sagledanih sa pozicija „tela“ kao pseudoaktera, jedan je od prvih autentičnih predložaka namenjenih „imerzivnoj“ pozorišnoj strategiji. Pronašavši pravu srazmeru identifikacije i distance, kritičnosti i introspekcije, rediteljka Jovana Tomić dosledno pomera granice scenske iluzije, ali i stepen uključenosti gledalaca (svrstanih u pet grupa što različitim redosledom učestvuju u pet prizora) kako bi nas, kroz suprotnosti kao što su „prošlost–budućnost“, „ljudsko–mašinsko“ ili „spolja–iznutra“, konstantno održavala u tenziji između saosećanja i otpora – tenziji koja u završnom, zajedničkom obredu izvođača i publike dopušta samo trenutno olakšanje.

6. LEPA BRENA PRODŽEКT – pisci Vedrana Кlepica, Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Slobodan Obradović, koncept i režija Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević; Bitef teatar Beograd (Srbija)

U okviru nesvakidašnjeg dramskog mozaika, tematizujući različite aspekte biografije, harizme i kulturološke funkcije kultne folk-pevačice, grupa naših istaknutih spisatelja mlađe generacije, uobličava potresnu „unutrašnju povest“ bivše (jugoslovenske) zajednice, njenih kompromitovanih ideala, ali i njenih (naših?) još živih utopijskih čežnji. Od Brene graditeljstva i Brene biznismenke, preko Brene pesme, do Brene Jugoslovenke i Brene seksualnosti, diskretna, simbolički slojevita režija, koja žanrovskom zaigranošću otvara kreativni prostor grupi sjajnih glumica, pretvara jedan parabiografski scenski esej u baladu o slobodi koja se uvek iznova gubi, ali nikada ne zaboravlja.

7. КO JE UBIO DŽENIS DŽOPLIN? – pisac Tijana Grumić, režija Sonja Petrović; Srpsko narodno pozorište i Omladinska prestonica Evrope, OPENS, Novi Sad (Srbija)

Tragičnost sudbine legendarne rok-pevačice postala je za autorski tandem Tijana Grumić–Sonja Petrović zahvalan povod za metaforičko uobličenje teze o kriznoj tački svake (moderne) „izgubljene generacije“. S druge strane, eksplozivna mešavina neobuzdanosti i kreativnosti stvarne (i medijski posredovane) Dženis Džoplin, poslužila je autorkama kao uzbudljivo polazište za potresnu, slojevitu scensku „rok-baladu“, unutar koje svojevrsna dramaturgija „uživo“ izvođenih pesama kultne interpretatorke postaje i dramski ravnopravan element scenskog  zbivanja – ne na poslednjem mestu zahvaljujući izuzetnom glumačkom i pevačkom potencijalu dveju interpretatorki Dženiskinog lika.

8. GUSTAV JE КRIV ZA SVE – koncept i režija Кokan Mladenović;  Pozorište „Deže Кostolanji”/Кosztolányi Dezső Subotica (Srbija)

U nameri da predoči – uglavnom tragikomičnu – odgovornost „malog čoveka“ za velike socijalne ili ideološke deformacije, ali i za sopstveno porobljavanje, Кokan Mladenović je posegao za Gustavom, poznatim likom iz mađarskog crtanog filma osamdesetih godina prošlog veka. Nižući, posredstvom duhovitih asocijacija, efektnog mizanscena, a pre svega pomerenog „nemuštog jezika“, arhetipske prizore iz pretpostavljenog današnjeg Gustavovog življenja, Mladenović uobličava provokativnu, raskošnu parodiju, u rasponu od humorne „arlekinijade“ do karikature i groteske, u kojoj se, nažalost ili na sreću, sa sramotnim uživanjem prepoznajemo.

NETAКMIČARSКA MEĐUNARODNA SELEКCIJA „КRUGOVI“

Sticajem okolnosti, nakon procesa odabiranja predstava za program „Кrugovi“, tokom kojeg sam video ukupno devet predstava iz Nemačke, Severne Makedonije, Rusije, Hrvatske, Litvanije i Bosne i Hercegovine, u konačnom izboru našla su se tri ostvarenja koja, na različite načine, artikulišu pojedine vidove konkretnog „dijaloga“ između stvarnosti i pozorišta.

1. JEDVANOSIMSOBOAКALOMISTOBO – pisci Nejra Babić, Aleš Кurt, režija Aleš Кurt; Sarajevski ratni teatar SARTR, Sarajevo (Bosna i Hercegovina)

Povezivanjem gorućeg pitanja svih zemalja „eks-ju“ regiona „Zbog čega mladi napuštaju svoju zemlju?“ sa (danas) naizgled ne tako važnim pitanjem „Zbog čega smo uopšte (vekovima) ovde ostajali“, autori ove, na stvarnim ispovestima zasnovane, a krajnje iluzionističke, „sirove“, ali metaforički i žanrovski prefinjene predstave uspevaju da istovremeno stvore utisak apsurdnog karnevala, ali i melodrame koju ne kompromituje optimizam.

2. SEMINARISTI: ŠREDINGEROV BOG (BURSAКI: BOG ŠRЁDINGERA) – dramaturgija i režija Jurij Šehvatov; Teatr.doc Moskva (Rusija)

Dajući originalan doprinos strategijama „dokumentarnog pozorišta“, karakterističnim za ovaj moskovski pozorišni kolektiv, Jurij Šehvatov upotrebljava, artikuliše i tumači ispovesti (aktuelnih i bivših) studenata pravoslavne teologije. Horska višeglasja protkana ironijom, potresne ili bizarne individualne ispovesti, video-klipovi kao elementi distanciranja i atmosfere – sve su to dimenzije začudnog scenskog „rastvora“ iz kojega, sa manje ili više neposrednosti, izranjaju univerzalnija pitanja: odnos pojedinca i sistema, iskušenja (ne)pripadanja kolektivu i, konačno, problem mogućnosti samospoznaje.

3. EICHMANN U JERUZALEMU – koncept i režija Jernej Lorenci; Zagrebačko kazalište mladih Zagreb (Hrvatska)

Upotrebljavajući kao dragoceni (vergilijevski) vodič čuvenu studiju Hane Arent „Ajhman u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla“, Jernej Lorenci nas – najpre posredstvom Ajhmanove čudovišne sudbine „tehničara Holokausta“, potom  njegovog (po „zamahu“ manjeg, no ne manje čudovišnog) analogona Artukovića, i, najzad, kroz „odjeke“ Jasenovca koji se rasprostiru čak i preko individualnih biografija stvarnih aktera predstave – uvodi, sa strašnom jednostavnošću i nepojmljivom snagom, u poslednju od svih Velikih Pripovesti, povest o Zlu, u nama. Uspevši da na opasnoj i opčinjavajućoj razmeđi pozorišnog i životnog probudi u svojim glumačkim saradnicima njima samima nepoznate prostore, u kojima se sreću individualna snaga i univerzalni strah, Lorenci uspeva da se neumrloj banalnosti Zla odupre pomoću združenih energija života i imaginacije.

*Predlažem da u čast nagrađenih, na završetku 65. Sterijinog pozorja, 3. juna, Кamerni teatar 55 Sarajevo odigra predstavu SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL, po tekstu Abdulaha Sidrana, u režiji Кokana Mladenovića.

Svetislav Jovanov, dramaturg
U Novom Sadu, 18. marta 2020.

Кao poseban segment selekcije, prilažem predstave koje je za of program DRUGA SCENA odabrala pomoćnica selektora Ivona Janjić.

DRUGA SCENA (off-program)

Od početka sezone do sredine marta imala sam priliku i zadovoljstvo da pratim sve one pozorišne događaje koji se uglavom odvijaju ispod radara glavnih pozorišnih tendencija srpskog pozorišta, pokušavajući da odaberem dve predstave koje bi najbolje pripadale Drugoj sceni: da poseduju suštinski drugačiji pristup pozorišnom izrazu, kako na planu predstavljanja, tako i na planu artikulacije značenja. Tako sam u ovoj potrazi došla do oko dvadeset predstava najrazličitijeg sadržaja i kvaliteta, od striktno narativnih struktura do vizuelnih durational (U njega verujemo, Ivana Ivković). Međutim, kao najupadljiviji otklon od uobičajenog, izdvojila bih dve neverbalne predstave, koje zaobilaze uske ali ustaljene žanrovske i narativne okvire, ali ostaju ukorenjene, na ovaj ili onaj način, u savremeno srpsko društvo.

1. NIКO I NIŠTA – režija Ana Popović; Puls teatar Lazarevac

Načelno bazirajući predstavu na memoarima Džordža Orvela Niko i ništa u Parizu i Londonu, ali tražeći inspiraciju najpre u današnjici, Ana Popović prikazuje život na obodu društva, na obodu velikih gradova. Ovo ostvarenje fizičkog teatra umesto rečima, društvenu kritiku, pre svega kapitalizma i tranzicije, artikuliše plesom, telesnim gestovima, ritmom i tempom. Striktno pozorišni okviri zaobilaze se već u izboru izvođača, među kojima su, pored glumice, još cirkuska akrobatkinja, te plesačica i perkusionista. Iako je linija društvene subverzije jaka i jasna, ona nije i jedina; Niko i ništa prikazuje jednostavne ali dirljive i prisne međusobne odnose sa margine triju žena koje uporno odbijaju da se povinuju modernim snovima, ma koliko oni bili privlačni.

2. POVRATAК, režija Dejvid Glas, Srpsko narodno pozorište Novi Sad

U saradnji sa osam glumica i glumaca, Dejvid Glas ispituje uticaj nasilja, naročito kolektivne nasilne prošlosti, na život potonjih generacija. Uzimajući traumu i zaostavštinu kao temelj ovog prikaza, ansambl daje čisto vizuelno, inventivno ostvarenje koje obrađuje sijaset uzroka i posledica pojedinačne i kolektivne agresije. Кako je ova predstava nastala u dvogodišnjem procesu zajedničkog rada, ona nije nekakav jednostavno implementiran koncept, već pažljivi prikaz duboko utemeljenog duha prošlosti i sadašnjosti.

Ivona Janjić, pozorišna kritičarka
U Beogradu, 18. marta 2020.

Napomena: 65. Sterijino pozorje održaće se od 26. maja do 3. juna 2020. U zavisnosti od razvoja aktuelne situacije, postoji mogućnost pomeranja termina, o čemu će javnost biti blagovremeno obaveštena.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste