Jedan radni dan za pozorišne karte

     U petak, 22. decembra, počela je prodaja karata za januar u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Kao i pre tri godine, JDP u saradnji sa Raiffaisen bankom organizuje sjajnu akciju. Naime, karte za predstave koje se igraju na velikoj sceni ֦Ljuba Tadićʺ prodaju se po ceni od dvesta dinara, dok karte za predstave koje se igraju u Studiju JDP-a koštaju sto dinara.

    Prodaja karata je počela u deset sati, stoga, otišla sam u pozorište u pola deset misleći da neće biti prevelika gužva. Ipak, red koji se protezao do SKC-a je vrlo brzo opovrgao moju optimističnu misao. Stala sam uredno u red, nadajući se da ćemo se  brzo pomerati. Posle nepunih dvadeset minuta, red se produžio toliko da u jednom trenutku nisam mogla sa sigurnošću da kažem dokle dopire. Posmatrala sam ljude oko sebe, zavijeni u kape i šalove, sa slušalicama u ušima, dok se klate se s jedne na drugu nogu, pokušavajući da se malo zagreju.

    U momentu kada sam pomislila da bi mi odgovarao bilo koji topli napitak, kao na moju zapovest, pojavili su se momci koji su nam donosili kafu i čajeve. I mleko! Kasnije se pojavio i Deda Mraz koji je svima sa velikim osmehom poželeo srećnu Novu godinu i posluživao razne slatkiše. Svi su bili izuzetno oduševljeni tim gestom, koji kada malo bolje razmislimo, nije ništa toliko spektakularno, ali ipak, veoma divno.

    Kada čekate u tako velikom redu i kada su šanse da se brzo pomerate ekvivalente šansi da se baš sada desi smak sveta, jedino što vam preostaje jeste da slušate ljude oko sebe i porazgovarate sa njima. Red je bio preplavljen studentima i starijim ljudima. Rekla bih da su većina njih penzioneri. Najpre sam razgovarala sa jednom starijom gospođom koja je već godinama unazad zaposlena u pozorištu Boško Buha. Na moje pitanje da li često posećuje predstave, odgovorila mi je da ih retko gleda, iako radi u pozorištu. Prema njenom mišljenju, pozorište u današnje vreme jeste preskupo i donekle elitistično, jer da nije, red koji smo zatekli tada ne bi bio toliko veliki. Smatra da Beograd ima dovoljno pozorišta i da se konstantno radi na novim predstavama, a da publika dolazi u pozorište u zavisnosti od predstava koje se igraju i od njihovih ukusa. Nakon nekoliko sati čekanja u redu i druženja sa njom, morala je da ode na posao i svoje karte, nažalost, nije stigla da uzme. Sa druge strane, studentkinja istorije umetnosti, Sara Jovanović, smatra da pozorište nije elitistično i preskupo, ali iz finansijskih razloga, nema mogućnost da ga posećuje često.

    U poslednje vreme često slušam komentare da je pozorište postalo mesto za elitu i da je za naše standarde preskupo. Međutim, imala sam sreću da upoznam Marka, studenta Visoke zdravstvene škole, koji smatra da visoke cene karata često zaslužuju cenu koju imaju. Veliki je ljubitelj pozorišta, često ga posećuje i svoje studentske beneficije iskorišćava na pravi način – upravo za predstave.
    Mišljenja su poprilično podeljena, kao što obično i biva. Mnogi smatraju da pozorište nije skupo, ali razlog zašto nisu toliko posećena jeste naš životni standard. Ipak, ne manjkaju ni oni koji smatraju da cene karata jesu visoke i da je to jedini problem sa beogradskim pozorištima. Beograd ima dovoljno pozorišta i predstava – jedina mana su skupe karte.
    Posle više od sat vremena čekanja napolju, ljudi su postali nestrpljivi i počeli su da odlaze kućama ili na posao. Ja sam bila u onoj grupi ljudi koji su se brinuli da li će ostati karata za željene predstave. Nismo imali nikakve informacije o tome. Pored najvećeg problema – hladnoće – svi su se pitali koliko još vremena treba da prođe da bismo barem ušli u pozorište. Srećom, oko dvanaest sati smo ušli, međutim, tek je tada usledilo čekanje i stajanje u istom mestu po četrdeset minuta. Nekoliko puta sam zatekla sebe da pitam ljude da li smo se pomerili barem za pet centimentara, međutim odgovor je skoro uvek bio negativan. U jednom trenutku je postalo neizdrživo i  nestvarno. Konstantno smo se smenjivali na stolicama koje su bile poređane oko nas, čuvali jedni drugima mesta, razgovarali o predstavama. S obzirom na to da sam već radila u JDP-u, imala sam slobodu da preporučujem ljudima šta bi bilo dobro da pogledaju. Uglavnom su prihvatali moje sugestije i zaokruživali na repertoaru te predstave. Bilo mi je veoma drago što su ljudi sami prilazili i pitali me, ponekad se priča i oduživala, pa smo pričali i o glumcima, pojedinim scenama iz određenih predstava, o publici koja dolazi, a na kraju krajeva, i o književnosti. Zanimljivo je što niko nikoga nije pitao za ime, jednostavno smo bili tu i razgovarali.

    Došao je i taj čuveni osmi sat čekanja u redu. U pola sedam sam napokon stigla na blagajnu i uzela karte koje sam želela. Kao mali pobednik, pozdravila sam se sa ljudima sa kojima sam ceo dan razgovarala, smejala, nervirala, delila kafe i čajeve, slušalice i mišljenja o svim bitnim i nebitnim stvarima na ovom svetu. Za tih osam sati, ljudi su saznali da postoji mlada grupa ljudi koji su zaljubljeni u pozorište, koje predstave treba pogledati bez razmišljanja, zatim da i mladi ljudi osećaju užasan bol u leđima i nogama – nije ni nama lako da stojimo toliko dugo. Uspela sam da celokupnu plejlistu iz telefona preslušam četiri puta i da pročitam celu “Politiku”. Prisećala sam se osećaja koji sam imala kada sam prvi put ušla u pozorište i pogledala predstavu Izdaja koju toplo preporučujem čitaocima. Naučila sam da se nikako ne treba nervirati zbog ljudi koji nonšalantno idu preko reda i pričaju kako je teško stajati u istom. Svoje strpljenje sam podigla na jedan viši nivo, iako sam dugo mislila da sam osoba koja strpljenje ne poznaje.

     Iz mreže misli koju sam nosila u svjoj glavi tih osam sati, jedna misao je bila jasnija od drugih – da li zaista treba da stojimo pola dana u redu da bismo kupili kartu za pozorište po ceni od dvesta dinara? Nisam mogla da a da se ne setim svojih roditelja i 90% stanovništva koji kada umorni dođu s posla kažu: ''Ja stojim na poslu osam sati za satnicu od 130 dinara.''. Da li ovaj podatak više govori o ekonomskom stanju u državi ili da pozorišta menjaju svoju praksu i postaju mesto samo za one ljude koji mogu sebi, bez problema i razmišljanja o sutrašnjem danu, da priušte kartu? Kolika je, po Vašem mišljenju, cena gledanja Hamleta kako se suprotstavlja majci i očuhu? Ili Miše Maričića koji je zauvek izgubio svoju ljubav zbog rodoljublja i domovine? Dilema ostaje.   

Autor: Jelena Joksić

Foto: Jelena Joksić (hocupozoriste.rs), Goran Sivački (Mondo.rs)

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste