Jelena Petrović dobitnica nagrade „Zalog za budućnost“: Nije lako kad je ambis svakodnevica


- Ne znam koliko o tome za medije treba govoriti, ali iskreno, onako sama sa sobom, duboko sam bila u samo svom, tihom promišljanju: pa dobro, nema nagrada... radiš jer veruješ... nema nagrada dugo, nema priznanja... ipak to nije razlog da se onespokojiš... I tako, da ne zamaram. Prihvatila sam to. Kad - nagrada, i to “Zalog za budućnost”. Trebalo mi je par trenutaka koji su meni bili ne znam koliko, da to čujem, poverujem, prihvatim. I naravno, oduševim se.

Da li je ta nagrada osvežila sećanje na prvi susret sa ulogom u predstavi „Pod žrvnjem“ Dragoslava Nenadića u režiji Egona Savina?

- Kada sam prvi put uzela tekst, srela se sa ulogom... veliko je to ushićenje bilo. Inače, intuitivno, što će reći teško objašnjivo, a vrlo duboko, bivam dirnuta odabirom komada Egona Savina. Ovom prilikom naročito, jer sam u nekom trenutku stigla i u podelu. Volim davno zaboravljene pisce. Privlači me početak 20. veka u literaturi i u dramskim delima. Na neki poseban način bliže mi je nego savremena dramaturgija. Volim istinu, interesuje me da se bavim odrazom onog što je bilo na nama danas... Volim minimalizam: što bi rekao Šekspir, a na svoj način podvlačio Dejan Mijač: "Što manje – to je više". Neka vrsta zazora koju nosim dajući se ulozi svim svojim bićem je - samo da ne pregazim. Jer...

Jer?

- Između ostalog, strastvena sam u životu. Jakih emocija. Znam kako nije lako obuzdati se. I kako te lako povuče da preigraš... Egon je čudesan. Doslovce! Kao dirigent koji će da upravlja vama i koji zna vašu dušu. A pošto mene, slutim i verujem, dobro zna, onda sa divnim osećanjem radosti kakvo samo poverenje može da pruži, pristajem na sve njegove kritike, indikacije, prigovore... Znam da će me kroz koloplet moje unutarnje borbe provesti pravim putem.

Kako ste Stanu oblikovali u predstavi koja, između ostalog, vivisekcira kako beda deformiše čoveka?

- Data mi je mogućnost da odigram središnju tačku njenog života. Momenat kad joj se svet ruši. Jer ona gubi čoveka, od koga zavisi njena budućnost. Kako gubi tlo pod nogama, ona se opredeljuje za nešto drugo, za nešto za šta i ne bi, ali mora. Nešto nepoznato, od čega se strahuje. I ti strahovi su uzbudljivi za glumačku igru. Verujem, i za gledaoce.

Uzbudljivi?

- Uzbudljivi i, naravno, duboko uznemirujući. To je ono kad ne znate šta da uradite u datom trenutku u svom životu, kud da krenete... A strah imate. I svaki sledeći stepenik ili korak vam se čini kao ambis. Sa druge strane, kako prenebregnuti sve i reći: idem dalje pa nek i propadnem... Kad je obzorje svake nade determinisano pitanjem egzistencije, to nužno donosi susret licem u lice sa mogućnošću ambisa i samim tim kroji ne samo čovekov pogled na svet već i njega samog. Nije lako kad je ambis svakodnevica. Svima nam se ponekad čini da je smak sveta i da nema gore. A ima.

Imate dosta, kako se to kaže, živih uloga, u stalnom ste ansamblu „Ateljea 212“...

- Ima ih sedam, osam...Veronika u „Drami o Mirjani...“ za koju sam dobila Sterijinu nagradu 2010, Žena u „Dar-maru“, Pinokio koga obožavam...

Zašto?

-Između ostalog zbog svega šta junak odslikava, stanja kroz junak prolazi zapravo tražeći se... I skače i igra i plače i voli...i ne zna... I, iz naše perspektive, nije lako biti mali i tražiti se, a iz njegove tj njihove, šta ima veze što nije lako,to nije ni važno, jer jeste lepo i jeste iskreno.Nema skrivenih motiva. U dramskim ulogama se skriveni motivi podrazumevaju. Kao i najčešće u životu. Atelje 212 mi je, kako se to kaže, matična kuća. Lično, i više od toga iako sam, što bi se reklo, u svojoj kući, i u JDP-u, u „Radoviću“... Cici Dimić me primila u angažman 2012 godine. Potpuno neočekivano. Kakva radost! Nagrada!

Idete na Akademiju pa zebete dal' će vas primiti. Pa onda radost. Pa mislite da više ne postoji zaposlenje, tj stalni angažmamn. I onda vas tokom neke probe zovu da potpišete neki dokument. Došla sam na mesto Feđe Stojanovića. To mi je donelo dodatno ushićenje! Jer, ne sluteći...koliko sam se šalila sa njim govoreći – ma da mi je kad odeš u penziju da dođem na tvoje mesto, jer treba doći na TVOJE mesto. I onda – stigne radost ko grom iz vedra neba.

Izvor: Blic



Povratak na vesti