Kako smo postali roba?

Kapital, scenska adaptacija dela Karla Marksa, u režiji Andraša Urbana i produkciji Kraljevskog pozorišta Zetskog doma na Cetinju, premijerno je izvedena 7. novembra 2018. u Zetskom domu na Cetinju. Novosadska publika ugostila je ovaj performans 15. aprila 2019. na velikoj sceni Novosadskog pozorišta.

Kako smo postali roba? U današnje doba, kada se ljudi rađaju već adaptirani na kapitalističku mašineriju i mašu belom zastavom, bez snage i sa prilično maglovitim i mekanim idejama o tome kako se loš sistem menja, šta je ono što tog čoveka može nagnati da se osvesti i pokrene? Kapital sam po sebi, smatra se za Bibliju 19. i 20. veka. Politička – ekonomska i socijalna teorija – u Urbanovoj viziji postaje agresivni scenski miting protiv konzumerizma, nacionalizma i svega onoga što je u svojoj suštini dehumanizacija i svođenje čoveka na vrednost robe. No ovakvom tipu pozorišta pamfletski karakter je neminovan: Urbanova vizija Marksa na sceni poziva na delovanje kao i samo delo, i simboličnim scenama, teži tome da publici ukaže na štetnost i apokaliptičnost kapitalizma i svih njegovih produkta.

Jedan od istaknutijih aspekata predstave na koje bi trebalo obratiti posebnu pažnju jeste rasvetljavanje tog nacionalističkog aspekta, prikazanog u odnosu Crnogoraca i Srba. Demonstrativno skidanje crnogorske narodne nošnje, mazanje nogu zemljom  i nacionalnom krvlju – hiperbolizacija su već naglašene kritike nacionalizma kao lažnog identiteta dehumanizovane mase. Nacionalizam, kao i konzumerizam, kao i sam pojam čoveka – na kraju - u predstavi je naglašeno fetišiziran. Fetišiziranje ljudskosti je najdirektnijim mogućim načinom iskazano u vešanju seks-lutaka na naduvavanje, te imamo scene masturbacije uz song Ja sam zombi o slepom nacionalističkom (nepostojećem) identitetu i orgijastično gomilanje i polivanje konzumentskim proizvodima. Potonje, nacionalizam prerasta u direktan simbol kapitalističkog silovanja koje se odvija pred publikom na sceni. Pak, nakon što je čoveku-robi sve oduzeto tim činom on skandira da je – slobodan. Da li se tu u mizanscenu manifestuju nagi Isus i Marks koji jedu jabuke, u simbol-sceni koja je prethodila?

Kao i većina Urbanovih predstava, Kapital je još jedan postdramski scenski uragan. Prvenstveno, sam izbor jednog dela koje nema fabularnu strukturu za postavljanje na scenu činilo bi se kao neobičan izbor, pak, Vedrana Božinović, koja potpisuje dramaturgiju predstave, ovaj tekst ičitavala je kao roman – na sceni nemamo samo kolažirano reprodukovanje maksima iz Marksovog dela, no sve što je izušteno kroz mikrofone četvoro mladih glumaca (Jelena Laban, Jelena Šestović, Pavle Prelević i Stevan Vuković – studenti druge godine FDU Cetinje) – agresivnim i glasnim obraćanjem publici dobija intenzivirano angažovanu dimenziju. Akteri na sceni su depersonalizovani, samo su glas i urlik jedne ideje i anti-ideje: oni su i agresor i žrtva, gluma u biti više nije gluma – no ekspresija i ukočeni marš koji peva ironične ode čoveku koji je postao roba.  Svaki aspekat ekonomske i društvene teorije u izgovoren uz pratnju rušilačke muzike i songova Irene Popović Dragović, Urbanove frekventne saradnice, zaokružuje brehtovski aktivni angažman ove predstave.

Na samom kraju, da li je komunizam seksi? Da li je nacionalizam zaista lažni identitet nastao u deficitu humanizma koji bi čoveku omogućio da razvije svoj sopstveni? Ova scenska reprezentacija nije samo napadna, glasna kritika. Ona ne pruža rešenja, ali obraća se publici kako bi joj predočila probleme, na izuzetno intenzivan način. Uzimanje doslovno jednog od najkapitalnijih dela u istoriji poliičke teorije ogroman je dramaturški izazov – kako adaptirati date neumetničke maksime a da ne zvuče prežvakano i anahrono. Urbanov Kapital je estetizovani poziv na pobunu koji balansira između protestnog performansa i aktuelne i savremene predstave sa autentičnim umetničkim identitetom.

Foto: Duško Miljanić

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste