Ko smo mi u komičnom u klasičnom?


„Tartif“ reditelja  Igora Vuka Torbice, premijerno je prikazan 19. februara i na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, nakon svog prvog izvođenja u Somboru. Ova predstava rađena je po motivima originalnog teksta francuskog dramatičara Molijera, no rezultat koji su somborska i novosadska publika mogle da vide na sceni – u potpunosti je savremen.

Pre svega, ko je Tartif? Ni publika to ne saznaje sve do trećine predstave. On je sveprisutan. Bio je u XVII veku, kada je ovaj tekst nastao, a ponovo je vaskrsao u našem društvu i životima – i to je veoma živ. Pitanje je – da li je ikada i umirao? Tartif je licemer. Onaj licemer koji je istovremeno i na poziciji lude – a kako se zna luda ima funkciju, ne samo u pozorištu i pozorišnoj teoriji, no i u stvarnosti, da najčešće najbolje vidi i razotkriva istine o našim sopstvima. Tartif je ogledalo nas samih. Tartif nas i razotkriva, Tartif mi sami i jesmo.

Predstava počinje prizorom Dorine – koju igra Hana Selimović – seste Elmire čiji je suprug Orgon okidač dešavanja u porodici, koja haotično pripoveda o tome kako pati od „promenjenih stanja svesti“. Može se reći da je ovaj uvodni iskaz okosnica svih daljih dešavanja. Tartif se manifestuje niotkuda, „pada sa neba“ i svojim slatkorečivim propovedima o vrlini zaista lepo zvuče, infiltrira svoje prste u živote ove scenske porodice - Saša Torlaković je izuzetno živopisno izneo ulogu Tartifa u toj meri da je iI u scenama komike , a i u onim napetijim – na trenutke umeo da zaliči na prosečnog političara koji maže uši iIi oči. Orgon, glava porodice, toliko je zaluđen za Tartifom da „gleda kroz čoveka“ kako kaže njegova žena Elmira. No, publika od samog početka zna da je u pitanju prevara, jer Dorina, iako smatrana ludom, jedina ima realan uvid u čitavu situaciju budući da je kao luda ostavljena po strani.

Sam Tartif pred kraj predstave govori da ovo nije komedija. I nije. Molijerov komad imao je nameru da načini satiru na društvo i izvitoperene religiozne vrednosti kako bi ukazao na licemerje, no Tartif Igora Vuka Torbice je čovek koji priča o etičkoj čistoti i osećanjima. On je toliko blag „čovek“ , kako kaže Orgon, tako naglasivši tu instancu da publika ima utisak da je ta osoba zaista otelotvorenje najčistije ljudskosti. No kako posle vidimo – zadobivši poverenje svojim zavodljivim govorima, Tartif dobija i moć da iz porodice u kojoj se našao izvuče i ono što je mračno u svima njima. Na osnovu toga se iz komičnih situacija iz prve polovine predstave, u drugoj scena transformiše u karneval najdubljih ponora ljudskih strasti i nagona, a poput lutkara, konce svojim pažljivo biranim i izuzetno sugestivnim rečima  - vuče Tartif.

Komike, pak, ima u rafiniranoj meri – to se najbolje ogledalo u izuzetnim performansima glumačke postave. Dorina Hane Selimović može se sasvim slobodno proglasiti najistaknutijim performansom predstave, gde je ova mlada glumica pokazala sav svoj talenat u prikazivanju blago neurotične, no ipak sasvim realne Dorine, sa prelazima od komičnog cinizma do dramatične emotivnosti.Scene gde reaguje na Tartifove propovedi obiluju mimičkim ekspresijama koje saopštavaju realno stanje priče iza zavese Tartifovih lagarija. Ninoslav Đorđević kao Orgon sjajno je odigrao karakter čija je priča pokretač dramskog zbivanja, a pomenut je i naravno, Saša Torlaković koji je Tartifa ogromnim iskustvom uobličio, oživeo i izneo upravo tu njegovu licemernu delikatnost koja je spor same drame. Ceo ansambl, sastavljen u podjednakoj meri od mladih i starijih glumaca, preneo je bezvremenost i savremenost realizacije ove klasične drame u naše današnje pozorište.

Scena je svedena na sobni enterijer – sofu i par stolica, što u početku odaje utisak salonske atmosfere, no kako se drama odvija, scenografija postaje sve pompeznija i ekscentričnija – inskripcija TARTUFFE od ogromnih svetlećih slova je samo uvod u konfete koje lete po sceni i publici te insinuiraju krešendo apsolutno svega na sceni, počevši od radnje, do postepene gradacije svetlosnih efekata na sceni. Stiče se utisak da je čitava postavka ove predstave – u rastu, sve dok ne eskalira do konfeta. Potom tišina. Mnogo ležećih tela na sceni  Finalna scena deluje poput limba. 

O postavci ove predstave na sceni „Pera Dobrinović” kao i o odnosu sa novosadskom publikom čiji je prijem ove predstave bio odličan, porazgovarali smo sa rediteljem nakon izvedbe u Srpskom narodnom pozorištu. 

Ja sam sa dobrim dijelom beogradskih teatara zaratio i pružio neku vrstu otpora jer nisam naišao na dobar odgovor na moje zahtjeve, i moram priznati da, otkada je Era došao u SNP, da sam imao jednu skepsu – uvek sam skeptičan kada je glumac na mjestu direktora drame, ali sam onda sjeo sa njim razgovarati i on je onda napravio jednu čudnu stvar – rekao mi je odmah koliko u naredne tri godine možemo puta raditi. I ja sam video da on ozbiljne planove ima i da koristi svoje mjesto da što više stvori dobar repertoar i onda vas pre svega to pogura. A onda radeći ovde zavoleo sam i glumce i publiku – mislim da je novosadska publika spremnija na bezobrazluk od beogradske. Mislim da je beogradska publika puno više u uljuljkanoj poziciji i u poziciji gde ne žele da im niko ništa govori.” - rekao je Igor Vuk Torbica za naš portal.

O utiscima sa novosadske premijere i prijemu kod publike, takođe je govorila i Hana Selimović: 

Ovo je takva vrsta predstave, da ne kažem da svaka vrsta predstave uvek ima svoje razlike, ali ovo je takva vrsta predstave koja je vrlo živa u komunikaciji sa ljudima i onda zaista varira od toga kako ljudi reaguju nazad. Ja sam zadovoljna, moram da priznam da ja uvek kad dođem u Novi Sad, bilo da gostujem – evo sad prvi put I da igram - dobro se osećam, tako je bilo I večeras.

Naredna izvođenja „Tartifa“ su 21. i 22. marta na sceni „Pera Dobrinović“ Srpskog narodnog pozorišta.

Foto: Siniša Trifunović



Povratak na vesti