"Maestro" - život neprikosnovenog umetnika

Jovana Stanković
30. nov 2017.

Predstava Maestro u produkciji Narodnog pozorišta Sombor odigrana je na petoj večeri Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Dramski tekst je napisao Milivoje Mlađenović, a reditelj ovog komada je Milan Nešković.

Ova drama na jedan vrlo interesantan način iznosi priču o životu somborskog slikara Milana Konjovića. Još je važnije, ta priča nije prikazana biografski, već potpuno umetnički i apstraktno. Rediteljska rešenja su jako dobra, s obzirom na to da je u pitanju jedna fragmentarna struktura dramskog teksta. Svako rešenje ima svoju funkciju u građenju ove drame.

Ako bi se na ovom Festivalu dodeljivale nagrade za scenografiju i kostim, mislim da bi ova predstava ubedljivo odnela pobedu u tim kategorijama. Jako dobro rediteljsko rešenje su i maske koje glumci nose u polilozima. Čitava scena sve vreme toliko lepo izgleda da je zaista pravo uživanje gledati jednu takvu predstavu.

Po mom mišljenju, vrlo važan lik u predstavi je glumac Živojin (Ivana V. Jovanović), pored samog Konjovića kog igra Saša Torlaković. Glumac otvara predstavu, sve vreme je prisutan, ali sve vreme je i alter ego protagoniste, odnosno, antagonista. Sjajana Ivana V. Jovanović je ovu ulogu odigrala zaista odlično, s obzirom na to da je zahtevala mnogo – i dobar scenski pokret, i glasovne igre, i preciznost i jako dobru dikciju. Konjović je predstavljen kao pravi umetnik. Ako sam ikada zamišljala život nekog neprikosnovenog umetnika, to bi bilo baš ono što sam videla na sceni. Ostale uloge poverene su odličnim glumcima somborskog pozorišta Marku Markoviću, Vanji Nenadić, Biljani Keskenović, Srđanu Aleksiću, Grigoriju Jakišiću i Bogomiru Đorđeviću.

Milivoje Mlađenović posebno ističe odrednicu ovog komada jednom nadasve zanimljivom kovanicom – fantazmaglorija. I zaista, ona u sebi sadrži fantastično, a to je ono u šta je režija duboko zgazila, zatim maglu koja se kao motiv provlači kroz čitavu predstavu, a potiče iz dela Milana Konjovića i glorija kao slava, večna slava jednog takvog umetnika.

Volim tekstove ove prirode. Tekstove koji nastoje da očuvaju umetnost kao takvu, da je približe publici i pruže joj mogućnost da se sa njom saživi. Ovo je opet, nešto drugačije od onoga što smo gledali na prethodnim večerima Festivala PIP. Ovo nije problemsko pozorište, ovo je pozorište u kom se uživa. Život je prolazan, umetnost je večna. Dok je god umetnosti, dotle će svi umetnici i živeti.



Povratak na vesti