Mali ljudi, velika deca


Četvrti, najintezivniji dan, prvog INTEF-a započeo je tribinom našeg portala pod nazivom „Umetnost (bez) kompromisa“ koja je održana u prelepom ambijentu dvorišta osnovne škole na Mišaru. Govornici profesorka Milena Dragićević Šešić, Marija Medenica, Minja Bogavac i Zdravko Petrović složili su se da kompromis u umetničkom procesu između učesnika može doneti nove ideje, dobra rešenja i da je ponekad čak i neophodan.  Sa druge strane kompromisi prema spoljnim akterima uglavnom vode ka (auto)cenzuri, gubitku slobode i dužnost je svakog umetnika da odredi svoju ličnu crvenu liniju odnosno granicu, preko koje neće prelaziti u skladu sa svojim ličnim principima.

Govornici su saglasni i oko nekih opštih vrednosti oko kojih nema kompromisa, poput promovisanja nacionalizma, bilo kakvog oblika fašizma, rodne neravnopravnosti, vršnjačkog nasilja. „Čak ni kroz humor!“ naglasila je Minja Bogavac, opominjući da je takvih oblika šale itekako bilo ’90ih godina prošlog veka na ovim prostorima. Na temu kompromisa između autora i publike, pre svega u pozorištu, govornici su se složili da je kompromis prilikom kreiranja repertoara jedan od najprisutnijih kompromisa u pozorištu i da je neizbežan, ali da bi poslednju reč prilikom kreiranja repertoara trebalo da imaju stručni ljudi i da bi kriterijumi i ciljevi odabira predstava na repertoarima trebalo da budu jasno definisani.

Nakon tribine odigrana je predstava „Porodične priče“ u produkciji Nezavisne trupe iz Banje Luke, po tekstu Biljane Srbljanović u režiji Dragane Dedović. Ovaj komad, napisan krajem '90ih jedan je od najigranijih u proteklih 25 godina, pre svega među studentima glume i amaterskim trupama, jer omogućava glumcima da se razigraju. Upravo to su nam prikazali i Banjalučani, igrajući grupu dece koja se na igralištu ispred zgrade igra porodica. Četiri porodice sa svojim pričama, svojim problemima smeštene negde, odnosno bilo gde na Balkanu.

Glumci vrlo jasno upiru u nažalost već dobro poznate probleme nasilja u porodici, neravnopravnosti, vršnjačkog nasilja, ksenofobije, konzervativizma. Za kraj ostavljaju jak vapaj pa možda i cele generacije koja sada odrasta na ovim prostorima: mi nismo krivi, mi nismo glasali za rat, mi nismo glasali za mržnju. Iz toga sledi pitanje da li su stvarno prethodne generacije ostavile mladima, naravno nepitajući ih, ovakve okolnosti, ima li tu i koliko odgovornosti generacija koje danas imaju 20 godina i preostaje li im išta drugo osim da čiste taj društveni izmet koji se na ovim prostorima taloži poslednjih 30 godina.

Druga predstava četvrte večeri bila je predstava „Totovi“ Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca. Komad je rađen po priči Ištvana Erkenja, jednog od najpoznatijeg autora moderne mađarske dramske literature. U režiji Kostadina Stojadinova, mladi glumci kragujevačkog pozorišta uneli su svežinu među publikom na Mišaru i time što su od životno, gotovo najvažnije, teme napravili opštu komediju. Publika je budnim okom više od sat i po vremena pratila potpunu propast porodice Tot, koja živi jednoličnim životom gde svaki dan izgleda isto kao prethodni. U jednom trenutku, u njihov dom dolazi Major, nadređenik njihovog sina Đule, koji je već dugo vremena na frontu.

On ih posećuje sa ciljem da njihov sin napreduje na frontu, dobije kancelariju i skloni se od surovih okolnosti rata, bede, promrzline i svih ostalih epiteta te grozne, krvave borbe. Porodica Tot, naivna i uzorna, postaje žrtva autoriteta i iživljavanja, dok se njihovim strahovima i granicama poniženjima veoma lako manipuliše. Major kao glavni agresor odbacuje sve crvene linije i prelazi u ulogu diktatora, dok u jednom momentu možemo da vidimo i njegov strah, odnosno ostvaranje domaće poslovice: “I nad popom ima pop”. U psihološkoj igri straha za tlom pod nogama, gledamo fascinatnu igru između dikature i potlačenosti, smisla i ludila, sigurnosti i irelevantnosti... Kako se nakon prvog dana na INTEФ-u zaključilo da se u jednom čoveku mogu kriti i nasilnik i žrtva, tako su nam glumci Akademskog pozorišta SKC iz Kragujevca  četvrtog dana pokazali da čovek može biti iskonski i podređen i nadređen. U svom tom vrtlogu emocija i strasti, Totovi nas ostavljaju bez daha svojom hrabrošću da na kraju budu upravo ono što jesu – porodica koja čuva svoju teritoriju i svojim novcem kupuje lični mir. Totovi, uvertira života svih nas.

Foto: Marija Jaćimović (hocupozoriste.rs)



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste