Mehanizmi sistema u kome žrtva postaje krivac


Na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu 25. aprila premijerno je izvedena predstava „Da li bi htela da se još ponekad nađemo“, autora Ane Isaković i Ramiza Huremagića, u režiji Ninoslava Šćepanovića i u produkciji Reflektor teatra iz Beograda i Centra Samouprava iz Sarajeva. Predstava analizira odnos sistema i pojedinca prema položaju žene – žrtve silovanja. Autori dramu postavljaju na temelju vlastitih iskustava, s tim što se jedno od njih bazira na žrtvi silovanja, a drugo – na jednom od predstavnika krivično-pravnog sistema koji je takve počinitelje krivičnih dela pronalazio i procesuirao.

Dramski tekst u poeziji „Da li bi htela da se još ponekad nađemo“ predstavlja postpost dramsku formu sa elementima verbatim drame. On prati glavnog aktera, anti-žrtvu silovanja Anu Isaković, gde je i sama kategorija žrtve produkt hijerarhije moći. „Predstava ne zastupa žrtvu na klasičan način, niti krivca tretira kao klasičnog krivca, silovatelja, a glavna poruka i smisao dela je osvešćivanje sistema u kome žrtva postaje krivac, anti-žrtva“, izjavila je za naš portal autorka komada Ana Isaković.

U programu se navodi sledeće: „Osnovni razlog za pisanje dramskog teksta, a zatim i njegovo postavljanje, leži u potrebi da se osvesti lično iskustvo silovanja, te lična borba za prikaz devijacija u strukturama institucija moći s kojima se susreće žrtva seksualnog nasilja“. Ta devijacija rađa pojam anti-žrtve, koja se susreće ne samo sa indiferentnošću sistema i svih onih koji treba da predstavljaju lice pravde nego čak i sa osudom od strane tog istog sistema. Autorka je u izjavi za naš portal definisala način na koji sistem tretira žrtvu: „Htela sam da pokažem čitav jedan proces strukture koji sa druge strane siluje žrtvu (pored samog silovatelja), kao i silovanje žrtve od strane sistema i onih koji su inkorporirani u sistem, ali i činjenicu  da sam sistem stvara silovatelja“.

Autori komada kroz predstavu prikazuju neravnopravnu borbu žrtve protiv krivca, tačnije nasilja izvršenog nad njom, kao i sistema koji u svojoj devijantnoj prirodi banalizuje zločin. Ne samo što oduzima pravo žrtvi na zadovoljenje pravde nego je i vređa ne dajući joj prostora da iznese činjenice vezane za zločin, kao ni bilo kakav stav. Na taj način se dovodi u pitanje i sam čin silovanja i insistira se na korelaciji dva pojma – pristanka i opiranja, gde linija razgraničavanja postaje sve tanja i nejasna u rukama državnih organa. U toj neravnopravnoj borbi žrtva je potpuno nemoćna. Njena borba je zapravo borba protiv svakog oblika nasilja, koja vremenom postaje otpor prema sistemu koji – ne samo ovaj konkretan slučaj, već i samo nasilje – podržava i štiti, ako ne i opravdava. Struktura moći biva predstavljena kroz neravnopravni sukob polova i kroz zanemarivanje samog subjekta, prikazujući na krajnje apsurdan i podrugljiv način kako jedan konkretan zločin postaje univerzalan. Tri devojke, koje oslikavaju različita emotivna stanja žrtve, našle su se u ulozi svedoka - žrtve, koja pokušava kroz različiti pristup, postupke, kao i sam jezik, da pokrene sudski proces koji stagnira, jer sam iskaz žrtve nailazi na nerazumevanje od strane istražnog sudije, dok se tužilac, zastupnik interesa žrtve, pribojava da pristupi temi silovanja na otvoren način. On prikriva svoj strah formalnim rečnikom pravnika, ograničenog zakonskim uredbama i normama, koji mu, ironično, vezuje ruke u samom slučaju i sve više ga distancira od žrtve i razrešenja slučaja. 

Kontakt žrtve i krivca nije fizički, već je zločinac prikazan kao sećanje, ali i kao stalna pretnja u podsvesti žrtve. Taj kontakt je najviše prikazan kroz dijalog koji prikazuje psihičku torturu žrtve, koja se nastavlja tokom samog procesa. U tom mraku žrtva pronalazi mnoge slične sebi i poziva nas – ne samo kroz predstavu već i na kraju nje, razbijanjem četvrtog zida – da istupimo iz zajedničkog mraka i da se suprotstavimo svakom obliku nasilja, ali i da shvatimo da naša svest oblikuje tu mračnu stvarnost. Ovaj pozorišni komad ne obrađuje samo temu krivice zločinca, već i svih onih koji ga štite ćutanjem. Pitanja koja se neizbežno nameću su: Koliko nas naši strahovi, naše rodne razlike i pripadnost određenom sloju društva ograničavaju, a koliko dehumanizuju i određuju naš pristup temi nasilja? Koliko smo spremni da napustimo zonu komfora kako bismo razumeli i odbranili ne samo kategoriju društva kojoj pripadamo već i druge pripadnike sistema, u kome je sam sistem glavni tlačitelj društva.

U predstavi igraju: Aleksandra Veljković, Gordana Đokić, Mirjana Jelić, Dragan Stokić, Đorđe Živadinović Grgur, Igor Filipović i Nikola Živanović. Autor muzike je Ivana Đurić.

Foto: Vladimir Paunović (Reflektor teatar)



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste