Morski san

U petak, 15. aprila, u Pozorištu na Terazijama, odigran je hercegnovski mjuzikl po tekstu Peđe Ristića, a u režiji Petra Pejakovića, simboličnog naziva „San o Boki”. Ovaj mjuzikl može se pre svega okarakterisati kao omaž Boki, Herceg Novom i svemu onom što jedno primorsko mesto nosi sa sobom. Takva lagodnost života, moguća samo među stanovnicima primorja, oličena u majicama na plavo-bele pruge i šlagerima koji odjekuju ulicom, a koje izvode glumci uz pratnju orkestra, nudila je beogradskoj publici koncertnu atmoferu, osećanje čežnje za letom i omogućila kratke trenutke zaborava i bekstva od problema kakve donosi gradski asfalt. 

Ovakva tematika, spadala ona u domene niskih strasti ili ne, a koja liči na romantične komedije, poput one koju ima čuveni holivudski mjuzikl „Mamma mia”, mogla bi se okarakterisati i kao omiljena među beogradskom publikom, a objasniti nekom vrstom zavisti prema tom ružičastom svetu, ovde ružičastom primorju, i slobodnoj pretpostavci da je san svakog Beograđanina da u penziji kupi „jedan kućerak na moru – mali, ne mora veliki, eto toliki da ima gde da se prespava, samo da se gleda u more!” S druge strane, ono što se nazire kao suština ovog projekta i svih njegovih učesnika jeste ona vrsta ponosa koja se može osetiti samo prema svom gradu i koji obavezno prati svest o svim njegovim manama, ali koja se po pravilu deli samo među meštanima, „među nama” i o kome se, naravno, van „svog” grada nikada ne priča. 

Taj jadranski ponos, sa blagim kontekstom jedne palanke u kojoj treba da se desi nešto veliko, te svi njeni stanovnici učestvuju u tom događanju, prikazan je kroz dolazak kralja Aleksandra Karađorđevića, koji će na putu za Marsej, svratiti u Herceg Novi i poremetiti lokalnu svadbenu svečanost. Da bi muzika za svadbu bila što bolja, gradonačelnik traži od orkestra da angažuju pevačicu, te onda oni organizuju audiciju na kojoj učestvuju mlade devojke, koje predstavljajući se kao strankinje, izvode poznate američke, ruske i francuske hitove. Izvor komičnog leži u tome što se ispostavlja da one uopšte nisu strankinje, već devojke iz obližnjih mesta..Dakle, radnja se dešava u jesen 1934, te ovaj mjuzikl, osim svojim lokalitetom, budi još jednu vrstu čežnje, onu koju nazivamo nostalgijom za nekim boljim vremenima, vremenima čiji je simbol kralj ujedinitelj, kao i Hotel „Boka”, koji je 1979. oštećen zemljotresom – s tim u vezi, kao moto mjuzikla izdvaja se replika koja se ponavlja i koja glasi: „Bolje vrijeme će doći!” Likovi ovog mjuzika jesu Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Zuko Džuhmur – ljudi – simboli vremena za kojim osećamo nostalgiju, mada ga nikad nismo doživeli, vremena koje verovatno domaštavamo, idealizujemo ili, jednom rečju, sanjamo. 

Kako je san uvek proizvod nas samih, i kao takav ogledalo čežnji i želja, indivdualnih ili kolektivnih, san o Boki verovatno jeste neka skrivena, ali, u našem kolektivno nesvesnom, i dalje prisutna ideja o jednoj državi –  jedan kratak san o nekim boljim vremenima, koje će možda doći kada mi budemo bili bolji ljudi.

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste