Nije Dan bezbednosti, ali smo se setili

Katarina Đoković
16. mar 2018.

Danilo ’Bata’ Stojković rođen je 11. avgusta 1934. godine na Čuburi, kao najmlađe dete u porodici Stojković. Za razliku od braće i sestre, škola mu nije išla po volji, te je uglavnom imao problema sa njom. Veliku muku zadavali su mu prirodnjački predmeti kao što su matematika i fizika. Često je padao na popravne, borio se za prosek, a u četrnaestoj godini je ponavljao razred. Shvatio je da voli književnost i recitovanje, pa je išao na takmičenja, gde kažu da mu nije bilo ravnog. Prebrodio je srednju školu i odlučio je da je za njega najbolje da se bavi umetnošću i stoga je upisao glumu u klasi Tomislava Tanhovera.

Tokom studija, 1956. godine je prvi put izašao na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa predstavom „Magbet“ , gde je igrao slugu, a godinu dana kasnije se pojavio u predstavi „Troje“ na sceni Ateljea 212. Diplomirao je 1959. godine ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete“ i ulogom Kapetana vatrogasca iz komada „Ćelava pevačica“. Pozorišnu karijeru je započeo iste godine u Jugeslovenskom dramskom pozorištu, nekoliko godina kasnije je prešao u Atelje 212, dok ga je publika najviše zavolela u Zvezdara teatru, gde je glumio u dramama Dušana Kovačevića. Često je Dušan Kovčević pisao uloge specijalno za Batu Sojkovića. U šali su govorili da je Dušan Kovačević Batin lični pisac.

Dok je održavao pozorišnu karijeru, uporedo su se nizale i filmske uloge. Dešavalo se da igra u pet filmova u toku jedne godine. Uglavnom je igrao komične uloge, strogih likova, često politički nastrojenih zaluđenika. Najpoznatije uloge su mu bile u filmovima „Balkanski špijun“, „Ko to tamo peva“, „Nacionalna klasa“ i „Maratonci trče počasni krug“ i seriji „Grlom u jagode“.

Danilu Batu Stojkovića mnogi pamte kao duhovitog čoveka kako u karijeri, tako i u privatnom životu. Često je pravio lapsuse, voleo je da ide po kafanama i upadao je u razne dogodovštine. Njegov prijatelj Milan Caci Mihailović prisetio se da je jednom prilikom na službenom putovanju Bata delio spavaći kupe s kolegom Dejanom Čavićem. Pošto je video da mu je gornji ležaj visok, kazao je: “Dešo, možeš li ti da spavaš gore, ja imam hobiju od visine?”. Takođe, jednom je Caci pozvao Batu da popiju piće u klubu posle izvođenja “Korešpodencije”. Ali Bata ga je odbio rečima: “Ne mogu, Mićo, amnestiram!”.

Bio je oženjen Olgom, kojoj je skoro svakodnevno kupovao cveće na Kalenić pijaci. Kako ona tvrdi, neretko se dešavalo da su imali i kadu prepunu cveća, jer u stanu više nije bilo mesta. Nažalost, nisu imali potomke. “Umeo je da kaže: ‘Ajde tu, vozi. Ja ga gledam: Pa ne mogu tu, jednosmerna je, a on odmahne rukom: Teraj kad ti kažem! I ja šta ću, dva sata je noću pa sve mislim - neće valjda. Ne da neće, samo se začuje iza nas: Fiju, fiju, fiju. Šta ću, stanem. Pita policajac: Stojkovići, šta je ovo? A Bata će njima: Šta šta je? Žurim u drugu kafanu, čoveče. Šta će ljudi, puste nas.”

“Isto tako, razvozim ih posle premijere, policija nas zaustavi, a on im kaže: Ne prilazite joj, treštena je... Kao ja pijana. Voleli su ga zbog njegovog duha. Cenio je šalu na svoj i tuđ račun. Uvek je moralo da bude po njegovom i to je jedna od njegovih osobina.” rekla je Olga Stojković u jednom intervjuu.

Danilo Stojković je bio dobitnik brojnih priznanja. Između ostalih, tu su: Oktobarska nagrada Beograda, Sterijina nagrada, Zlatna arena u Puli 1984. (za ulogu u filmu „Balkanski špijun“), Srebrna arena 1969. (za ulogu u filmu „Zazidani“), nagrada na Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, Statueta Joakim Vujić, „Oskari popularnosti“, nagrada na pozorišnom festivalu u Kvebeku, Nagrada „Pavle Vuisić“ 1998. godine, kao i „Dobričin prsten“ za životno delo. Na Međunarodni dan pozorišta, 27. marta 2002. trebalo je da primi „Zlatnog ćurana“, nagradu Dana komedije u Jagodini, ali mu je ona dodeljena posthumno.

Odigrao je preko 80 pozorišnih uloga i snimio 68 filmova, više od 50 TV drama i 20 TV serija. Mnoge od njih danas čine antologiju i istoriju srpskog pozorišta i kinematografije.

Poslednju predstavu u ovozemaljskom životu odigrao je 13. februara 2002. godine, na sceni Zvezdare teatra koja danas nosi njegovo ime. Bila je to predstava „Profesionalac“ Dušana Kovačevića, u kojoj  je 416. put tumačio ulogu Luke Labana. Dva dana kasnije je preminuo.

Autor: Katarina Đoković



Povratak na vesti