"Novo doba" u Aleksincu

Jovana Stanković
26. nov 2017.

Na trećem danu Festivala održana je promocija knjige Prvih pet, priređivača Milivoja Mlađenovića. O knjizi su govorili Slobodan Savić, Željko Hubač i Milivoje Mlađenović. S obzirom na to da je prva promocija ove knjige održana na Danima komedije u Jagodini, ostavljam vam LINK da pročitate nešto više o njoj da se ne bih ponavljala.

Treća predstava odigrana u takmičarskom delu Festivala bila je Novo doba po dramskom tekstu Vuka Boškovića, u režiji Dina Mustafića, a u koprodukciji Bitef teatra i ArtHub-a. Moram da priznam da sam još u jednom razgovoru, negde na proleće, sa Tomom Trifunovićem naslutila da se radi o jednoj sjajnoj predstavi. Baš zbog toga sam iščekivala da je pogledam.

Već nakon prve izgovorene replike, naježila sam se. A onda su se nizale, jedna za drugom. Tako dobre, tako realne i opipljive rečenice. Stalno sam se pomerala, kao da sam želela da se otmem vrtlogu u koji nas dramski tekst uvlači, a opet uzalud. Jer ono što smo videli na sceni, to smo mi, to je naš realni život. To je pozorišna provokacija. Likovi su bezimeni, dakle nisu imenom okarakterisani, već vrlo jasno postavljeni kao realni ljudi. Glumci su sve vreme prisutni na sceni, presvlače se na sceni i iz minuta u minut iskaču i uskaču u likove koje je neophodno prikazati. Ovakav koncept pozorišta, široko i duboko postavljena scenografija na neki način simboliše koliko smo široko i duboko u takozvanom novom dobu.

Vrlo hrabra postavka, odlična podela i baš jak dramski tekst su možda tri epiteta koji najbolje opisuju ovu predstavu. U podeli su Mirjana Karanović, Boris Isaković, Snežana Bogićević, Ermin Bravo i Slaven Došlo. Moram primetiti da je glumačka ekipa okupljena vrlo pažljivo, toliko da apsolutno svako od njih svojim senzibilitetom i maestralnom glumom čitavom konceptu daje neki novi, viši nivo.

Jako volim ovaj tip dramskog teksta. Dovoljno eksplicitan, a vrlo oštar i nametljiv. Smatram da je pozorište mesto za ovakve teme i da više nego ikada vrišti upravo za njima. Momenat kada žena koja gleda televiziju i muž koji čita govore o politici, sistemu i ubeđenjima je možda ostavio najjači utisak na mene. Direktno, bez okolišanja, a opet sa toliko informacija između redova je ono što karakteriše ovaj dramski tekst.

Na kraju, vreme je za promene.

Nakon razgovora o predstavi Novo doba, iako je ansambl predstave bio u žurbi, uspela sam da im postavim par pitanja. Zaista je bilo par pitanja, ali sam prosto želela da podelim sa vama kako Mirjana Karanović, Boris Isaković i Slaven Došlo vide naš Festival.

Kako vidite Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu?

Mirjana Karanović: Sjajan vam je Festival, meni je bilo super. Aleksinac i nije tako daleko.

Slaven Došlo: Sjajno je bilo! Divno je bilo gostovati ovde i publika je zaista bila divna.

Boris Isaković: Ja se uvek uplašim samo da će, kada odem negde, biti prazna sala, što ovde nije bio slučaj. To je za nas glumce najvažnije, onda smo ispunili našu misiju.

Razgovor sam nastavila sa Slavenom Došlom i postavila mu još dva pitanja.

Kako je bilo igrati pred aleksinačkom publikom?

Divno je bilo, posebno to što je bila puna sala. Uopšte nisam očekivao, zapravo nisam znao kako će sve to da izgleda, ali stvarno je na kraju bilo jako dobro.

Kako ti, kao predstavnik mlađe generacije u ovoj predstavi, vidiš problem tranzicije?

Vrlo sam zbunjen, moram priznati. Odrastamo u takvom društvu gde nema mnogo izbora i gde smo naučeni da budemo zbunjeni.

Šta je ono što te je nakon prvog čitanja teksta navelo da prihvatiš ovu ulogu?

Dino Mustafić je reditelj koga ja zaista poštujem i volim. Ekipa sa kojom je trebalo da radim je vrlo delovala obećavajuće i kao da bi to moglo da bude neko pravo pozorište. Tekst kao tekst se tiče svih nas, nevezano za to koliko ko ima godina, s obzirom na to da živimo u društvu kog se ovo sve vrlo tiče i sve mi je to bilo vrlo provokativno da mogu da napravim neku ulogu koja je malo različita od onoga što bih ja obično dobijao, zaključio je Slaven Došlo.

Jako volim ovaj tip dramskog teksta. Dovoljno eksplicitan, a vrlo oštar i nametljiv. Smatram da je pozorište mesto za ovakve teme i da više nego ikada vrišti upravo za njima. Momenat kada žena koja gleda televiziju i muž koji čita govore o politici, sistemu i ubeđenjima je možda ostavio najjači utisak na mene. Direktno, bez okolišanja, a opet sa toliko informacija između redova je ono što karakteriše ovaj dramski tekst.

Na kraju, vreme je za promene.

Autor: Jovana Stanković



Povratak na vesti