Od toliko ideologija, gde smo tu mi?


Poslednjeg dana 11. po redu Desiré Central Station festivala, pod sloganom “Right here right now” na sceni Jadran odigrala se predstava “Tartif” u koprodukciji Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta, dok se nakon nje, u pozorištu „Kosztolányi Dezső“, odigrala poslednja predstava “Kapital” u režiji Andraša Urbana, Kraljevskog pozorišta Zetski dom na Cetinju.

tartif-desire

Molijerov “Tartif” predstavlja jedno od najmoćnijih, najhrabrijih i najlucidnijih dela najvećeg komediografa u istoriji francuskog i svetskog pozorišta. Komedija o licemerju koju su, u vreme kada je nastala, zbog njene provokativne drskosti i slobodoumne lucidnosti isti ti licemeri zabranili. Međutim, u režiji Igora Vuka Torbice, koji je po motivima “Tartifa” napravio autorski projekat. Postavivši je u kalup društveno angažovane predstave, Torbica je napravio inteligentu igu sa više tokova koji se međusobno prepliću, ali nijednog trenutka ne bivaju besmisleni. Ovovremena priča se postavlja u tok jedne porodice i zbog toga biva pristupačnija gledaocima, jer su porodični odnosi oduvek tabu tema bez premca. To potvrđuje i Dorina (Hana Selimović) koja uvodeći gotovo sve likove, pokušava da otvori temu Tartifa, odnosno Pojave koja opseda ovu porodicu, bez da to iko i može lako da primeti. Nakon neuspešnih pokušaja, razum je proglašen ludošću, dok Tartif, snažni vuk, kroz veštu demagogiju i autoritet manipuliše svoje ovčice, pokazivajući im da svi nose njegovu masku. Predstavu sam gledala više puta, bezmalo dvocifren broj puta na festivalima širom Srbije, i uvek me je kopkalo pitanje da li “Tartif” zapravo ima srećan kraj? Iako se na kraju razum gasi, a zlo pobeđuje, a da se ne lažemo, zlo vlada svetom, da li je ta pobeda zapravo uspeh većine stanovnika planete ove zemlje? I, ako smo svi mi Tartif, da li je ovo kolektivna pobeda onih prikrivenih emocija i postupaka, koje ne smemo da iznesemo samo zato što ćemo dobiti pogrdnu etiketu?

“Svidela mi se atmosfera predstave i kako je kroz porodicu objašnjen problem straha. Igra moći odlično je ukombinovana sa glumcima koji su definitivno znali šta rade. Sad, nakon predstave, kopka me pitanje da li Tartif stvarno postoji ili je samo fiktivni lik, nešto kao alter-ego svih nas. Odlična predstava za kraj festivala, jer taman otvara pitanja na koje ti treba vremena da odgovoriš.” rekao je za naš portal Petar R., gledalac iz publike, vidno oduševljen predstavom.

kapital-desire-8-dan

Poslednja, ali gotovo najvažnija predstava ovogodišnjeg festivala de facto jeste “Kapital”. Po motivima istoimene studije Karla Maksa, predstava reditelja Andraša Urbana nikoga ne ostavlja ravnodušnim svojom direknošću. Društveno-angažovana tema koja, kao i “Tartif”, prodire u srž bivstvovanja savremenog sveta, biva precizno iznešena na scenu kroz rediteljske postupke na koje smo već navikli od Urbana, poput glumaca koji pred mikrofonom buntovno iznose istinu svakom reči, pa sve do krvi i jedenja zemlje. Komunizam, kako kaže dramaturškinja ove predstave Vedrana Božinović, predstavlja jednu od najkrvavijih ideologija ljudske istorije, sa vlastitom devijantnom devizom, koja kao da je neki perverzni odgovor na Marksovo pitanje – „nema čoveka – nema problema”. Kao takav, on umire sam kroz sebe i javlja se kapitalizam, sada već prerastao u reč sa prefiksom neoliberalni, u kom je osnova da je čovek roba. Takvo mišljenje povlači tendenciju da je čovek zapravo masa kojoj na prodaju ostaje jedino svoja koža, izumirući u svojim verovanjima da ipak postoji dobro i da će jednoga dana sve biti dobro. Vera sporednim putevima rađa religiju, kapitalizam svakako predstavlja desnu ruku fašizma. Znači, amin. Čovek, predmet trpljenja radnje, preživeće sve, posebno na ovim prostorima u struji nebeskog naroda. Ono što je zanimljivo za ovu predstavu jeste da je rađena na Cetinju, te je reditelj domišljato uklopio crnogorski mentalitet i njihove korene. Jasno kao dan prikazana je svađa između crnogorca i srbina, u kojem smo svi potekli sa iste tačke, ali nas nacionalizam, delom šovinizam i prokleta sudbina izjedaju da se pokoljemo oko apsolutno nebitnih stvari kojima nismo ni dorasli. Nacionalnom neosvešćenošću, istorijskom neosvešćenostu, religijom kao opijumom za narod, smrt kao jedina mogućnost izbora daljeg života, zajedno sa fašizmom i kapitalizmom, dobili smo konzumerizam, ali onaj siromašni, gde je jedino bitno da se hleb ne kupuje na bonove, da ima Lidla, odnosno u Srbiji Linde, koji sa svojim jeftinim cenama stvara klimu “Dobro je, imamo.” To je najjasnije prikazano kroz scenu u kojoj se glumci nekontrolisano polivaju sa svim niskobudžetnim zadovoljstvima poput koka kole, kečapa, prezli, šećera, brašna… Kako podnaslov predstave kaže: “Uzećemo vam sve!”, u pravu su. Uzeli su nam sve. Da li je rešenje otići? Ma, ne, dobro nam je ovde. Da li je rešenje boriti se? Ma, ne, dobro nam je ovde. Da li je rešenje preuzeti odgovornost? Ma, ne… U, čekaj, stani.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste