Ovo nije milanovačko pozorište, već pozorište u Milanovcu

    Sa mišlju da će mi raspust i praznici proći radno i da, samim tim, neću imati mnogo vremena za sebe, sela sam u autobus i krenula za svoj rodni grad. "Šta može u Milanovcu novo da se desi?ʺ, pitala bih sebe, a i ljude iz svog okruženja.
     S obzirom na to da posao koji sam radila tamo nisam volela, rešila sam da se okrenem onom od kojeg me ne boli glava i u kojem zapravo uživam. U razgovoru sa urednikom, došli smo na ideju da predstavimo pozorište u Gornjem Milanovcu. Stoga, jednog četvrtka sam otišla u pozorište i ostala duže nego što je trebalo. Retka su mesta koja vas na prvi pogled oduševe i iz kojih ne želite da izađete. Za mene, u Milanovcu postoje samo tri takva mesta – a pozorište je postalo jedno od njih.
    Ne želim da izmišljam bilo šta – prostor koji naši glumci koriste je klaustrofobično mali. Sala nema mnogo mesta, možda blizu sto. Glumci igraju ispred vas, baš kao i u studiju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Čim se uđe na vrata, već vidite sve. Moram da priznam, to je velika čar ovog mesta.

    Tokom igranja predstave, osećala sam se kao deo jednog vrlo intimnog događaja. Sedela sam u prvom redu i za sat i po vremena, uspela sam da vidim svaku facijalnu ekspresiju glumaca ispred sebe, liniju znoja i podrhtavanje ruku ili usana. Milanovačko pozorište jeste amatersko, niko od njih nema glumačko obrazovanje, ali to ni u jednom trenutku nije bilo važno. Poneli su se kao profesionalci, dajući svoj maksimum da odigraju Molijerove likove iz Tvrdice. Upoznala sam srednjoškolce koji su redovni članovi pozorišta, a i ljude koji su čvrsto rešili da svoju starost provedu radeći nešto što iskreno vole.
    Ja nisam mogla da ih posmatram kao amatere. Naravno, u nekim aspektima je to dolazilo do videla, ali mnogo je više aspekata gde to nisu bili. Kostimi koji su verodostojno prikazivali vreme u koje je predstava smeštena, prilagodljiva muzika i jako fina gluma su stvari koje su ostavile na mene izuzetno pozitivan utisak.

    Mogla bih da pišem o istorijatu pozorišta, o trinaest premijera koje su izveli u poslednjih deset sezona, o činjenici da su Kovačevićev tekst Doktor Šuster igrali pred samim Dušanom Kovačevićem u Zvezdara Teatru, koji je za njihovo izvođenje imao samo reči hvale. Složićete se sa mnom da je to jedan od najboljih poklona koji su mogli da dobiju. Zatim, da ne pominjem nagrade koje su osvajali u kategoriji amaterskih pozorišta, a u koje spadaju nagrade za glumu, kostim, režiju... To su podaci koji se mogu uvek pročitati na internetu. Ali, ono što se dešava kada se aplauz završi je nešto mnogo vrednije po mom mišljenju.

    Za njih je tradicija druženje i posluženje nakon igranja nekog komada. Ovog puta, uživali smo u roštilju i piću, razgovarajući o funkcionisanju pozorišta, muzici, književnosti i kulturi uopšte. Pustili su muziku, svi su pevali i smejali se i u tom trenutku su svi delovali neverovatno bezbrižno i srećno. Čvrsto verujem da i jesu. Dve glumice i kostimografkinja su napravile voz pevajući na sav glas pesme Zdravka Čolića. Stariji članovi ansambla su se prisećali nekih prošlih pozorišnih vremena. Ja sam razgovarala sve vreme sa jednim od glumaca o Bitlsima, činjenici da je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost i o svim onim stvarima koje se dešavaju iza scene.
    Bez muške i ženske garderobe, zajedničke šminkernice, ogromnim hladnim i jezivim hodnikom koji vodi do kupatila i mnogih tehničkih nedostataka koji fale ovom pozorištu, ono ipak sadrži nešto vrlo bitno – ljude koji su ga učinili toplim i prijatnim mestom.
    Imaju vernu i vaspitanu publiku. Tog četvrtka ostalo je samo jedno mesto nepopunjeno koje sam na kraju ja zauzela. Čak i da nisu uspešan ansambl, a jesu, opet niko ne bi mogao da kaže da ne zaslužuju publiku. Njihov trud se mora videti i treba se ceniti.

    Jedan od najzanimljivih podataka o Milanovačkom pozorištu jeste činjenica da predstave nemaju određenu cenu. Publika je sama određuje po završetku predstave. Neko ostavi kafu, neko lepu poruku, a neki i novac. Milanovčanima to nikad nije smetalo. Umetnost se stvara radi ljudi, nikad zarad novca i to ih čini iskrenim u onome što rade već nekoliko decenija.

    Do sada su uradili veliki broj predstava. Neke od njih su Molijerovi Tartif i Tvrdica, Čehovljeva drama Jednočinke, zatim Kontejner sa pet zvezdica i Doktora Šustera Dušana Kovačevića, Kofa je bušna po tekstu Branka Kneževića, koji je ujedno i glavni režiser pozorišta.

        Gornji Milanovac je mali grad sa mnogo ljudi. On je takođe i mesto u kojem se ljudi sve vreme žale kako se ništa ne dešava, a nekako uvek biraju da sede u svojim kućama. To je mesto u kojem svakog četvrtka u osam sati grupa ljudi igra klasična dramska dela. Iskoristiću reči mog sagovornika – Ovo nije milanovačko pozorište, već pozorište u Milanovcu. Pozorište kakvo bi trebalo da bude, sa svim manama i vrlinama, smešteno u jednom malom gradu u Šumadiji.

Autor: Jelena Joksić

Foto: Fejsbuk stranica Milanovačko pozorište

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste