Povratak u školske klupe na trećoj večeri BAŠTeAtar festivala

Milana Petković
04. avg 2018.

Treće veče kragujevačkog festivala „BAŠTeAtar“, obeležila je predstava „Epske igrice: Zidanje Skadra“ u režiji Anđelke Nikolić. Uloge u ovom nesvakidašnjem ostvarenju tumače Anita Stojadinović i Đorđe Živadinović Grgur, kog smo, podsećamo, bili u prilici da gledamo i veče pre u predstavi „SMRT FAŠIZMU: O Ribarima i Slobodi“.

„Epske igrice“ su projekat, čija je osnovna ideja da se epske pesme, koje su deo zvaničnih školskih programa, predstave na interaktivan, kreativan, slobodniji način, koji će gledaoca da navede na razmišljanje i otvori put ka alternativnim vidovima interpretacije školske lektire. Ženidba Dušanova je prva u nizu planiranih predstava, a njeno premijerno izvođenje najavljeno je za 21. septembar i biće igrano u okviru ovogodišnjeg Bitefa.

zidanje-skadra1

Zidanje Skadra, prisutnima u učionici Prve kragujevačke gimnazije, predstavljeno je kroz sintezu gradiva srpskog jezika, tehničkog obrazovanja, matematike i građanskog vaspitanja. Neobičan školski čas, odvijao se kroz promene uloga Anite i Đorđa, koje smo na momente gledali kao predavače nastavnog gradiva, kao učenike, ali i kao likove epske pesme. Gradivo za peti razred osnovne škole, dobilo je svoju novu dimenziju u izvođenju mladog dvojca, stavljanjem akcenta na pedagošku i vaspitnu stranu dela, empatijski pristup akterima mitskog događaja, te preispitivanje moralnih postupaka, vrednosti i načela likova u pesmi.

Za one koji se možda ne sećaju gradiva, koje su učili tokom ovog perioda školovanja, reći ćemo da Zidanje Skadra govori o pokušajima braće Mrnjavčević, Vukašina, Uglješe i Gojka, da sagrade grad, koji uprkos naporu svih koji su radili na podvigu nije uspevao, zbog verovanja u postojanje vile, koja je, navodno, svaki pokušaj gradnje osujetila rušivši započeto. Ona je zahtevala da joj se tokom gradnje priloži žrtva u vidu žene nekog od braće, koja je morala biti uzidana u gradske bedeme, ne bi li se napori uloženi u gradnju isplatili i cilj ostvario. Na kraju, usled nepoštovanja dogovora braće, žena najmlađeg Mrnjavčevića, Gojka, biva nepravedno žrtvovana.

Publici su tokom predstavljanja dela, postavljana pitanja, koja su navodila na diskusije među prisutnima o krivici likova pesme za stradanje Gojkovice, nepravednom odvajanju nje i njenog deteta zbog sujeverja naroda, te opravdanosti same žrtve, koja je podneta i tome slično. Kao upečatljivo, istaklo se poređenje žene sa materijalima za izgradnju na improvizaciji časa tehničkog obrazovanja, koje je otvorilo prostor za razmišljanje o pitanju položaja žene nekad i danas.

Tokom trajanja trećeg po redu okruglog stola u Domu omladine, imali smo priliku da čujemo iskustva rediteljke Anđelke Nikolić, kao i protagonista predstave Anite Stojadinović i Đorđa Živadinovića Grgura, o samom procesu prpreme za predstavu, iskustvima sa izvođenja, ali i razlozima koji su ih naveli da se bave baš ovakvim temama na odabrani način.

zidanje-skadra2„Meni su lično epske pesme bile zanimljive upravo iz ugla deteta, koje u petom razredu osnovne škole dolazi kod mame i pita o čemu se radi u pesmi Zidanje Skadra i prosto ne može da shvati tu količinu nasilja u nečemu što je deo školskog programa, u okviru kog takođe deca stalno dobijaju poruke da škola treba da bude bez nasilja. To je jedan paradoks koji postoji u nečemu što je inače program lektire srpskog jezika, čiji kriterijum izbora jeste kriterijum književne vrednosti dela ili njegovog značaja za našu baštinu, ali se oni koji to biraju zapravo ne bave nečim što je smisao i poruka i pedagoški značaj tog dela. Čak i nije toliko u pitanju izbor, koliko tretman te tematike u školama, tako da je nama izvor za rad bila ne samo epska pesma Zidanje Skadra, nego i metodike nastave srpskog jezika i sve interpretacije koje postoje u čitankama i lektirama kao obavezna pitanja i obavezni odgovori“, kaže Anđelka Nikolić i dodaje da je rad na predstavi podrazumevao ozbiljan i temeljan istraživački rad, tokom kog su i školski nastavnici bili jedni od saradnika.

Rediteljka ovaj način predstavljanja dela definiše kao primenjeno pozorište, koje sa publikom komunicira direktno i nezavisno od uzrasta, te naglašava da se ova predstava transformiše u odnosu na karakteristike auditorijuma za koji se izvodi.

Na pitanje pred kim je lakše izvoditi predstavu, da li pred decom ili pred odraslima, Anita Stojadinović kaže: „Zapravo nikad ne znamo gde će razgovor da nas odvede, u zavisnosti od toga šta publika ponudi kao odgovore u tom pravcu se nastavlja dalje. Zbog toga je sa decom jednostavnije jer su oni vrlo otvoreni i vrlo konkretni, u smislu kod njih nema preteranog razmišljanja i sa njima je diskusija vrlo jednostavna. Sa odraslima ume da bude i ovako i onako, ali zato postoji predstava, da bismo videli šta ljudi imaju da kažu.“

Đorđe Živadinović Grgur se nadovezuje, sa nešto drugačijim utiskom: „Moram da priznam da mi je gotovo podjednako uzbudljivo kada igramo za decu, kao i kada igramo za odrasle, upravo zbog tog nekog cinizma i predumišljaja kod odraslih, kao i odnosa koji sa sobom nosi nekakav otklon. U tom smislu jeste napornije da dopreš do takve publike, ali kada dopreš, onda postaje jako zabavno i uzbudljivo i u tom smislu se odgovori nekad i ne razlikuju previše, samo se razlikuje način na koji plasiraju svoje mišljenje, tako da mi prija ta vrsta neizvesnosti jer je to neka vrsta adrenalina, koja se razlikuje od adrenalina koji je prisutan prilikom izvođenja dramskih predstava.“

Ova predstava je do sada imala 18 izvođenja, što u pozorištima, što u školama na inicijativu entuzijasta među školskim nastavnicima i direktorima. Ono što je sigurno jeste da ovakvo predstavljanje školskog gradiva ima svoju neporecivu svrhu u otvaranju prostora ka novim metodama učenja i podučavanja, te verujemo da će zahvaljujući projektu „Epske igrice“ pedagoška poruka mnogih delova školske lektire, od sada biti jasnija i pristupačnija, kako učenicima, tako i nama, kojima nije na ovaj način objašnjena.

Foto: BAŠTeAtar



Povratak na vesti