Pozorište u karantinu


20. mar 2020.

Virus korona stavio je pred izazove gotovo svaki aspekt funkcionisanja društva pa ni pozorište nije izuzetak. Odlukom Vlade Srbije od 11. marta zabranjena su sva javna okupljanja u zatvorenom prostoru sa više od sto ljudi, čime je i zvanično onemogućen rad pozorišnim kućama, a od odluke o uvođenju vanrednog stanja u državi, svoja vrata zatvorile su i biletarnice. Kada će se epidemija završiti i situacija vratiti u normalu, teško je reći, no već se govori o mogućnosti da je pozorišna sezona završena. Šta to znači za publiku, a šta za umetnike? Ovo pitanje postavili smo pozorišnim radnicima. 

„Situacija – ovakva kakva je sada, na pozorišta je uticala katastrofalno”, kaže Minja Bogavac i dodaje da su najteži udar primili honorarni umetnici i autori koji su zaustavljeni u sred stvaralačkog procesa:

 „Nema programa, nema igranja, rad na novim predstavama je obustavljen, otkazuju se čitavi festivali, a dogovori i čvrsti planovi, koje smo pravili za ovu i narednu sezonu, sada su sasvim neizvesni. Mislim da nikom od mojih koleginica i kolega još nije jasno šta se, zapravo, dogodilo i koliko će ozbiljne i dugoročne posledice sve ovo imati. Ali, ako je to neka uteha: u svemu ovome smo zajedno! Najdeblji kraj će, nažalost, izvući freelance glumci, jer kad se predstave ne igraju, njihova mesečna primanja su ravna nuli i mislim da treba naći neko sistemsko rešenje da se ovim ljudima pomogne. Dalje, ovo je udarac za sve autore koje je ova situacija zadesila u sred procesa. Bez jasnog roka i datuma premijere, vrlo je teško sačuvati radnu formu i temperaturu… a pozorište je čudna igračka… trenutna, ali i stalna, pa kad se nešto ne desi onda kad treba da se desi, moguće je da će, u drugom terminu, to biti nešto sasvim drugo. U takvim situacijama, čovek sebi mora da kaže onu čuvenu: ko zna zašto je to dobro… i da pokaže poverenje u kosmičku dramaturgiju, koja odlučuje šta može, a šta ne može.”

Minja se osrvnula i na rad Šabačkog pozorišta, istakavši da je za njih sezona prekinuta na samom vrhuncu i da se do zaključaka stiglo ranije nego što je planirano:

„Naša sezona je imala naslov SLOBODA I ODGOVORNOST, a predstave koje smo planirali, tematizovale su odnos između ova dva pojma. Zaključak je trebalo da bude da sloboda jeste odgovornost, ali se do zaključka, izgleda, stiglo previše brzo. Kao da se naš pozorišni koncept, odjednom prelio na čitav svet… pa sada više nije jasno ko su glumci, a ko publika. Zanimljivo je da pre vanrednog stanja, nisam uviđala koliko smo toga dobrog i lepog radili. Tek sada, kad stvari treba otkazati i „preplanirati”, vidi se koliko toga ima i to mi, u ovim teškim danima, uliva malo samopouzdanja.”

Još jedna pozitivna misao koja daje prostor za optimizam  je i činjenica da sada umetnici imaju vremena za rad na sebi, koje im je često uskraćuje tempo života u savremenom društvu:

„Čitanje, gledanje filmova i serija, istraživanje zanimljivih fenomena, introspekcija i sakupljanje emocija, koje se kasnije prenose u predstave. Sada se, neočekivano, pred nama otvorilo vreme za te i takve stvari, pa verujem da ćemo se iz teške situacije vratiti kao bolji ljudi i bolji umetnici.”     

Komentarišući primer organizatora FIST festivala, koji su kompletan program preselili u digitalnu onlajn sferu, Bogavac kaže kako to ne može biti adekvatna zamena za pozorište, ali  šalje najvažniju poruku u ovom trenutku, da smo zajedno, da delimo problem i prepoznajemo ga kao važan:

„Nema većeg prioriteta nego da ostanemo zdravi, a to uključuje ne samo činjenicu da nismo zaraženi virusom, već i da nismo usamljeni, depresivni i apatični. Pozorište u ovome mora da pomogne, jer – koliko god da nedostaje našoj publici, još mnogo više nedostaje nama!”

Natalija Aleksić iz organizacije FIST-a kaže kako se festival dobro adaptirao na novonastala okolnosti nasuprot svim poteškoćama:

„Fist Society je okupio ljude iz raznih zemalja i uspeo da stvori online zajednicu koja prati pozorišne predstave mladih umetnika iz inostranstva i time im pruža osećaj sigurnosti u njihovim domovima, dok prisustvuju pozorištu u potpuno novom obliku. Svako ko se priključio je bio deo FIST zajednice i nadamo se i da će ostati u budućnosti. Bila nam je čast da se izborimo za novonastali koncept festivala i ovo je bila najlepša borba do sada."

Osim što im nedostaje pozorište, slobodni umetnici bez stalnog radnog odnosa susreću se sa ozbiljnim problemom izostanaka honorara. To potvrđuje da su honorarni glumci nevidljivi za državu i da nam fali zakon o pozorištu, kaže glumac Uroš Milojević:

„Toliko smo se puta kolege i koleginice, koji su isto honorarni saradnici, i ja čuli, što telefonom, što preko mreža, razmenjivali iskustva, statuse i sada da ne ulazim u neku veću filozofiju, tu postoje dva statusa koji su nekako vrlo slični - jedan je status slobodnog umetnika, a drugi je nezaposleno lice. Honorari izostaju, a mi zavisimo od broja odigranih predstava. Kriza se, čini mi se, odrazila, što se naše branše tiče, na svim nivoima u tom smislu da tek sada i ja, kao nezavisan umetnik, sam sebi potvrdio koliko je neophodan zakon o pozorištu u ovoj zemlji, a bukvalno ga nema. Zaista su na taj način honorarni glumci nevidljivi za ovu državu. Što se delovanja tiče, mi možemo da delujemo, ali od toga, nažalost, ne možemo da živimo i to je ono što je stvarno poražavajuće. Stvarno mislim da smo u jako nezavidnoj poziciji, ne na nivou one priče „glumcima je teško, to je najteži posao“, nego zaista, to mogu da kažem i kao neki opšti stav bar jedno desetak, a možda i više mojih kolega i koleginica, osećamo se nevidljivim za zakon, nevidljivim za ovu zemlju i nećemo imati za dan, dva ili tri od čega da živimo.”

Na pitanje kako bi u narednom periodu mogao da se nadomesti nedostatak pozorišnog života, Uroš ne isključuje mogućnost realizovanja drama u kućnim uslovima:

„Sviđa mi se ovaj termin „nedostatak pozorišnog života”. Ja želim da mislim da postoje ljudi kojima zaista nedostaje pozorište, sada smo svi zajedno i delatnici i verna publika svih pozorišta u zemlji. Drago mi je se ako se oseća nedostatak, jer ponekad i u vremenima koja nisu vanredno stanje, mada smo mi u tome po mom mišljenju već trideset godina, mi pomislimo da nikome ne nedostajemo. Meni publika nedostaje. Ko zna, možda budemo radili neke manje forme. Možda da se okupi par nas u kućnim uslovima sa maskama i onda da uradimo neku dramu sa dva ili tri lica i beležimo to telefonom u nekom širokom planu, pošto razmak između ljudi mora da bude jedan metar, pa kasnije to kačimo na neku od društvenih mreža. Ne najavljujem, samo kažem, pošto o tome nisam ni razmišljao do ovog pitanja.”

Milica Janevski, sa druge strane, veruje da stvaranje digitalne umetnosti trenutno nije na listi prioriteta i da slobodni umetnici čekaju neko bolje vreme:

„U ovom trenutku postoji mnogo više realnih briga od stvaranja digitalne umetnosti. U ovom trenutku umetnost je živeti i preživeti. Nije nam prvi put. Proći će. Sem što je biti slobodan umetnik samo po sebi neizvesno, novonastala situacija je još neizvesnija. Sve se pomera do daljnjeg, a ne znamo koliko će to trajati, mesec, dva ili četiri, pet. O kirijama i računima ne želim ni da mislim, jer… Slobodni umetnik čeka da prođe i da dođe neko bolje vreme.” 

Na pitanje koliko je solidarnost među umetnicima u ovo vreme važna, Milica zaključuje da jeste važna, ali ne samo sada, nego i u svim situacijama kada nije vanredno stanje.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste