Premijera "Homo Fabera" u Ateljeu 212


U Ateljeu 212 na sceni „Mira Trailović” 7. marta biće izvedena premijera predstave „Homo faber”, u dramatizaciji Tamare Baračkov i režiji Ane Tomović. „Homo faber” je jedan od najpoznatijih romana Maksa Friša, napisan 1957. godine. U njemu autor, tražeći opravdanje za sam naziv dela, ispituje teoriju o čoveku kao kovaču svoje sudbine.

„Ono što je nama bilo važno kada smo uzeli ovaj roman i radili dramatizaciju jeste lični osvrt centralnog junaka Valtera Fabera i njegov odnos prema sopstvenoj prošlosti. To je jedan niz potpuno neobičnih događaja i situacija koje su ga snašle i kroz koje se on suočava sa svojom prošlošću, odgovornošću i preispituje sopstvenu poziciju, krivicu i identitet”, rekla je dramaturškinja Tamara Baračkov. Napomenula je da predstava govori o subjektivnom i selektivnom sećanju glavnog lika, koji se pred publikom pravda i u njoj traži jednu vrstu saučesništva i razumevanja, i nastavila: „Ta subjektivnost je nama bila jako važna, činjenica da se stvari odigravaju na način na koji ih je on video i proživeo, kao i određena vrsta kontradiktornosti koja postoji – sa jedne strane, imamo njegov lični doživljaj, a, sa druge strane, videćemo da se možda te stvari nisu odvijale baš onako kako on kaže. Suštinski je to potraga za sopstvenom dušom i suočavanje, pre svega, sa samim sobom, a Frišova priča ima konstrukciju koja se može referisati i na antičku tragediju, ali je prvobitno reč o jednom savremenom čoveku koji ispituje sopstveni identitet”.

Rediteljka Ana Tomović bliže je predstavila svog Valtera Fabera, postavljajući pitanja koja muče i njega, a to su: „Da li je sve ovo što nam se na svetu dešava stvar čiste slučajnosti ili zapravo postoji neka sudbina? Da li je sve nepovezano i haotično ili postoji niz nekih događaja koji ipak određuju naš život i našu sudbinu?’’ Navodeći da je pisac Maks Fišer živeo u doba Drugog svetskog rata i da je njegova nacionalnost na određen način definisala njegovo viđenje događaja oko sebe, rediteljka je istakla da je dosta toga u romanu autobiografsko, a da je njoj posebno interesantno bilo pitanje lične odgovornosti za sopstvenu sudbinu. Kazala je da je ovo jedno lično traganje čoveka za nekim izgubljenim delom sebe i za svojom dušom, i dodala: „Posebno u savremenom trenutku možemo da prepoznamo da smo prezatrpani banalnostima, materijalizmom, komformizmom, konzumerizmom, i mnogi ljudi prosto nemaju više kontakt sa samim sobom i sa svojom dušom, pa ona ostane zatrpana i zaboravljena”.

Glumac Svetozar Cvetković, koji tumači naslovnu ulogu, istakao je strukturu ovog dela: „Preko jednog jakog romana i jedne čvrste literature velikog pisca, koja je jako slojevita, Ana je uspela da ispriča neku priču koja bi mogla da se prepriča u dve rečenice. Ta slojevitost je nama bila provokacija da na sceni u sat i četrdeset minuta ispričamo mnogo toga što se, možda, u te dve rečenice ne bi dalo sastaviti”. Naglasio je da je cilj predstave da onaj koji je gleda i sam preispita sopstvenu prošlost, ali i otvorio neka bitna životna pitanja: „Šta je slučaj, a šta sudbina u nečijem životu i koliko jedan slučaj može da nam sudbonosno promeni život i da ga okrene na drugu stranu, upravo tamo gde nismo hteli da odemo? Koliko sami upravljamo svojim životima, a koliko to neko drugi radi? I da li svi svoj život možemo da vodimo upravo onako kako želimo ili on ide nekim svojim tokom koji je potpuno nepredvidiv i zavisi od niza slučajnosti?”

Glumica Jovana Stojiljković je napomenula da joj je bilo zanimljivo što su svi ostali likovi morali da prilagode svoju igru Faberovom sećanju budući da se kroz njega kreću. Junakinju koju igra, Sabet, opisuje kao suptilnu i nežnu, ali i veoma živu i radosnu mladu devojku. Glumica Jelena Petrović osvrnula se na svoje uloge u ovoj predstavi: „Bilo mi je teško, ali uzbudljivo i izazovno da nosim tri uloge u predstavi. Zahvaljujući kostimima, koreografiji, scenografiji i muzici moram reći da ćete prisustvovati jednoj bogatoj predstavi”. Glumac Stefan Bundalo, koji takođe tumači nekoliko uloga u predstavi, naveo je da je ovo priča o čoveku koji se trudi da ukroti prirodu i o uspešnosti ili neuspešnosti tog poduhvata. Scenografkinja Ljubica Milanović pronašla je sličnosti sa samim likom: „Pitate se u svom umetničkom procesu koliko ste iskreni jer se konstantno bavite analizom čoveka koji svoju prirodu pokušava da potisne, da je stiša. Onda gledate sebe u svom umetničkom procesu i razmišljate koliko ste dobri, koliko je to stvarno to, a koliko su to neki uticaji sa strane”. S druge strane, kostimografkinja Selena Orb rekla je da su joj najvažniji elementi pri stvaranju ove predstave bili tretiranje vremena i stilizacija pokreta.

Svi su govorili o stvaranju ovog dela kao o posebnom umetničkom iskustvu, doživljenom vrlo lično, te je rediteljka na osnovu toga zaključila da se ipak radi o važnim temama, za koje se nada da će se kroz predstavu otvoriti i publici.

Predstava „Homo faber” na repertoaru je i 9, 10. i 31. marta.



Povratak na vesti