Prvi put u divadlu

Nikola Bešlić
17. okt 2019.

Tokom vremena smo u redakciji došli do zaključka da kada za tekst pre pisanja imaš naslov uglavnom je sam tekst tanak, dok kada bude odličan tekst uglavnom se naslov smišlja nakadno i vrlo teško. E pa ja za ovaj tekst imam ne samo naslov, već i uvod već više od mesec dana, s obzirom na to da sam se upravo toliko spremao, planirao i iščekivao da odem u pozorište u mom novom mestu prebivališta, tako da je to možda najava da i sam tekst neće biti nešto.

Brno je definitivno i ukratko češki Novi Sad, toliko manje od Praga, možda sa još manje turista od NS-a (i prilično su ponosni na to), i rekao bih sličnim brojem pozorišta. Tu je Narodno sa nekoliko scena, Centar za eksperimetnalno pozorište kojem pripada nekoliko pozorišta, dva Gradska pozorišta (jedno koje ovog meseca ima 17 izvođenja „Mama mie“ od kojih samo dva nisu rasprodata) i još nekoliko vrlo malih pozorišta, a možda i još neka koja nisam otkrio. Ono što bih naveo kao prvu razliku još tokom planiranja odlaska je da Narodno pozorište u Brnu ima dva puta mesečno predstave sa prevodom na engleski, dok pozorište „Guska na konopcu“ (cz. Husa na provázku, eng. Goose on a string) u novembru nudi čak četiri „english friendly“ izvođenja“. Koliko ja dobro brojim jedino pozorište u celoj Srbiji koje redovno nudi predstave sa prevodom je Jugoslovensko dramsko pozorište, i to jedno do dva izvođenja. Da li je to do toga što u Srbiji živi manje stranaca, koji su pri tom zainteresovni za pozorište ili naša pozorišta nisu zainteresovana da pruže takvu uslugu, ne znam.

Upravo je ovo pozorište sa čudnim imenom ono u kojem sam se obreo sinoć. Znate ono kada odete u neki drugi grad pa svaku pešačku ulicu zovete Knez Mihajlovom, svaki trg sa konjem – Trgom, i svaku dugačku i široku ulicu, koja ima tramvaj i dosta prodavnica – Bulevarom, i svako veliko naselje sa blokovski raspoređenim zgradama – Novim Beogradom, e pa ja bih ovo pozorište uporedio sa Bitef teatrom. „Husa na provázku“ se nalazi u zgradi sagrađenoj u gotičkom stilu, koja je kasnije dosta izmenjena raznim rekonstrukcijama, na trgu ispred pozorišta preko dana je zelena pijaca, a i pripada Centru za eksperimentalna pozorišta, što bi bila još jedna sličnost sa Bitef teatrom. Nije baš da sam izrazito želeo da prvo odem u to pozorište, više je bilo do izbora predstave, sa češkom drugaricom tražio sam predstavu koju ni ona nije gledala, izbor je pao na „Ameriku“ u režiji Mihala Dočekala, po romanu Franca Kafke.

Iako je kod nas Kafka prva asocijacija na češku književnost, i možda posle piva i na grad Prag, čini mi se da Česi nisu načisto da li je on bio češki Nemac ili nemački Čeh, no njegova uloga u svetskoj književnosti daleko je iznad te dileme. „Amerika“ je jedan od njegovih nezavršenih romana objavljen posle njegove smrti. Govori o mladiću Karlu Rosmanu koji početkom dvadesetog veka odlazi na put „preko bare“ u potrazi za američkim snom. Iz prva je pokušao da se snađe kod strica senatora, gde su ga čekali časovi jezika, jahanja i svakodnevni sastanci. Kako nije uspevao da ispuni visoke stričeve standarde, on ga šalje u San Francisko, kako bi svoj put gradio od nule. Što je Karl i pokušao radeći kao liftboj u jednom hotelu, ali i odatle je sticajem čudnih okolnosti izbačen. Pokušavajući da preživi dalje upada redom u sve apsurdnije (kafkijanske) okolnosti. Kasnije sam od prijatelja sa kojima sam gledao predstavu saznao da su reditelj i dramaturzi ovde ukomponovali još nekoliko Kafkinih romana, praveći mu svojevrsni omaž.

Ono što je glavna razlika u odnosi na Bitef teatar je definitivno (i očekivano) produkcija. Kada sam posle predstave rekao da sam oduševljen scenografijom i efektima osetio sam se kao tinejdžer posle holivudskog blokbastera. Nije sad to nešto što nisam video, niti nešto nemoguće, ali nekako su na sjajan način ukombinovini kreativnost i mogućnosti, od vrlo skromnih, banalnih, ali efektnih rešenja, npr svi predmeti koji su u jednom trenutku na sceni u centru pažnje, skoro pa neprimetno ostaju na sceni zalepljeni za zid i u jednom trenutku se prevetaraju u izložbu posvećenom glavnom liku, do činjenice da je scena vrlo živa i konstantno se menja. Ansambl predstave je ogroman, preko 20 glumaca, doduše skoro pola od njih čini osoblje, što upotpunjuje  već pomenute scenske efekte. Osim Karla Rosmana maestralno odigranog od strane Martina Donutila, većina drugih glumaca iz situacije u situaciju prelazi iz lika u lik, ali uglavnom zadržavajući istu nit, isti karakter. Predstava se završava tako što Karl odlazi na audiciju za Njuorleansko pozorište, gde stoji natpis „svi su dobrodošli“, koji bi isto tako mogao da stoji i na svakoj luci i svakom aerodromu na ulazu u Ameriku. Svi su dobrodošli. Da se oprobaju.

Iako sam neizmerno srećan što sam (konačno) bio u pozorištu u Brnu, i već sad željno iščekujem sledeće bilo u „Guski“, bilo u Narodnom, jedan deo mene misli da će mi izrazito nedostajati pozorište koje se bavi stvarima koje direktnije utiču na moj život. Ali s obzirom kakve gluposti stižu iz Srbije poslednjih dana, možda će se i te stvari promeniti.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste