Rada Đuričin - neizbrisiv osmeh pozorišta

U septembru nas je napustila glumica Rada Đuričin, koja je jedinstvenim i publici dragim izrazom stvarala brojne uloge u matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a kasnije i na brojnim drugim pozorišnim scenama. Zapamtićemo je po tihom, prijatnom glasu, svedenosti i nezaboravnom, toplom, mladalačkom osmehu. 

Kada bismo se prisetili njenog početka, prvo bismo se vratili u Vršac, u kom je rođena 1934. godine. Grad u kom je završila osnovnu školu i gimnaziju. Zatim bi nas taj put odveo do Beograda, gde 1954. godine upisuje jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu, a nedugo posle i Akademiju za pozoršte, film, radio i televiziju, u klasi Josipa Kulundžića. Glumu je diplomirala 1958. godine, a sledeće godine je završila i Filozofski fakultet. 

Prve uloge dobila je u Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović”, a prvu profesionalnu ulogu dobija u Narodnom pozorištu u Beogradu, igrajući Anu Frank u predstavi „Dnevnik Ane Frank”. Stalna članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1958. godine i na tom mestu ostaje sve do 1998. 

U matičnom pozorištu igrala je u predstavama „Sabinjanke” (1959), „Krotka” (1961), „Tartif” (1964), „Važno je zvati se Ernest” (1966), „Usamljeni” (1969), „Koriolan” (1970)... 

Godine 1971. dobija ulogu Rejmond Šandebiz u čuvenoj predstavi „Buba u uhu”, u režiji Ljubiše Ristića. Zajedno sa Morisom Levijem, Markom Todorovićem, Milanom Lanetom Gutovićem, Vojom Brajoviem,, Borom Stjepanovićem, Slobodanom Đurićem, Zoricom Šumadinac, Nikolom Simićem, Vlastom Velisavljevićem i Brankom Petrić gradila je najdugovečniju predstavu u zemlji koja se igrala sve do 2014. godine. 

U Borbi je 1978. godine, povodom ove predstave, koja je bila među omiljenim beogradskoj publici, verovatno zbog samog ansambla koji je živeo kroz njenu igru, zabeleženo: „Nije mali broj Beograđana koji su Bubu gledali nekoliko puta, odlazili sa nje zadihani smehom, oduševljeni novim bojama poznatog lika, razgaljeni novim gegom ili ogorčeni lošom improvizacijom.” 

U predstavi „Važno je zvati se Ernest” Rada igra ulogu Sesil, a posle premijernog izvođenja pisalo se o ansamblu koji nije imao slabih mesta u izvođenju, kao i tome da je Branku Pleši pošlo za rukom da napravi prijatnu i zabavnu predstavu: „Dubravka Perić kao iskusnija devojka Gvendolina i Rada Đuričin kao Sesil, bezazlena i vesela, uzajamno su pomogle jedna drugoj da dođu do komičnih efekata, čak tamo gde oni nisu očigledni u Vajldovom tekstu.’’

Rada Đuričin je sa mnogo ljupkosti i ustreptale jednostavnosti mladu Sesil oživela kao umiljato, ali za nuždu borbeno biće.

Beogradska nedelja, 1966. godina

Godine 1975. dobija Statuetu Ćuran za ulogu u predstavi „Vuci i ovce” na festivalu Dani komedije u Jagodini.

Kao Glafira Aleksejevna, Rada Đuričin se našla u svom elementu. Igrala je lako, čarobno i blistavo. Rada udružuje mačju prepredenost i šarm žene koja se pomalo igra i sa sopstvenim osećanjima, pogađa pravo u mesto, to jest živo tkivo komedije. 

Feliks Pašić, Borba 1974. godine

Pored glume, u Ateljeu 212 će se oprobati i u adaptaciji predstave „Pohvala ludosti”, zajedno sa rediteljem Ljubomirom Draškićem, a u istoj predstavi igra Ludost.

Kasno u vreme kada se predstave obično završavaju, Rada Đuričin, izvođač i adaptator „Pohvale ludosti”, okupila nas je na balkonu Ateljea 212 da bi uz pomoću čuvenog humanističkog teksta porazgovarala sa prisutnima o raznim ljudskim slabostima.

Odista zanimljivu ideju sa kontakt-predstavom u pravom i najtežem položaju Rada Đuričin je sa uspehom realizovala. Svi su izgledi da će vrednost razgovora rasti sa brojem izvođenja i rutinom koju će izvođači i reditelj vremenom spremati.

Slobodan Selenić

Tokom svoje duge karijere, igrala je u predstavama Zvezdara teatra, KPGT-a, Bitef teatra, Malog pozorišta „Duško Radović”, Narodnog pozorišta u Nišu, Užicu, kao i Madlenijanumu. Ovdašnja publika pamti je po ulogama u predstavama „Tako je (ako vam se tako čini)”, „Šuplji kamen”, „Dom Bernarde Albe”, kao i po poslednjoj ulozi u predstavi „Iranska konferencija”. 

Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima se ističu Zlatni vijenac na Festivalu malih scena u Sarajevu i Zlatna kolajna žirija publike na Festivalu monodrame i pantomime Zemun. Napisala je i dve knjige: „Tajna crne ruke: dnevnik jedne glumice” (1999) i „Moje monodrame” (2005).

Izvor: Muzej pozorišne umetnosti

Naslovna fotografija: Jugoslovensko dramsko pozorište
Ostale fotografije: Muzej pozorišne umennosti

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste