Razgovarali smo sa Anom Vrbaški, jednom od autora body percussion predstave 'Da i Re, telo kao instrument'

Zamislite da krenete da udarate o svoje telo i odjednom vam se učini da taj ritam podseća na vašu omiljenu pesmu! Fantastičan osećaj, zar ne? Tome vas mogu naučiti profesinalci body percussiona, Alice in WonderBand.

Koncert u KC Rex, februar 2017. godine, Foto: Brankica Ivanović

Body percussion predstavlja korišćenje svog tela kao udaračkog instrumenta. U većini slučajeva, služe kao pratnja muzici ili plesu. Frontmeni Alice in WonderBand-a, Ana Vrbaški i Marko Dinjaški, su odlučili da body percussion spoje sa pevanjem. Tako je nastao čitav niz ritmova i nota koje osvajaju. Kako bi objedinili i pevačke i glumačke sposobnosti u jednu celinu, odlučili su da uz pomoć Višnje Obradović, glumice Srpskog narodnog pozorišta, naprave koncert predstavu „Da i Re, telo kao instrument“, koja je pregršt ljubavi, smeha i dobrog ritma. Oni u svom repertoaru imaju balkansku izvornu muziku, jugoslovenski rok, kao i strani pop.

Do sada su nasupali na Festivalu uličnih svirača, festivalu Dev9t, emisiji „Ja imam talenat!“ i mnogim drugim, a uskoro ćemo imati prilike da ih vidimo na Beogradskom letnjem festivalu, poznatijem kao BELEF, gde nastupaju 03. jula u Bašti studentskog kulturnog centra, sa početkom u 21 čas.

Nešto više o njima samima, ali o njihovim projektima, rekla nam je Ana Vrbaški:

HuP: Šta za Vas predstavlja body percussion? 

Ana: Body percussion je muzičko-terapeutska tehnika koja je poznata i popularna u svetu, ali nedovoljno kod nas i u regionu. Za mene je ona sredstvo izražavanja, mogućnost da, sa Markom Dinjaškim, mojim partnerom, stvorim magiju na bilo kom mestu i u bilo koje vreme, jer za naš nastup instrumente uvek nosimo.

HuP: Iz body percusson tehnike nastala je i vaša predstava, „Da i Re, telo kao instrument". Možete da nam date ukratko njen opis?

Ana: Predstava ili koncert, kako vam drago, jer je i jedno i drugo. Opisuju nas kao orkestar koji pleše - jer sve zvuke proizvodimo telom i glasom, a svaki pokret donosi novi treptaj u zvučnoj slici. Takođe, svaka numera je nova priča - o međuljudskim i muško - ženskim odnosima, o komunikaciji ili njenom izostanku, o životu.

Koncert u KC Rex, februar 2017. godine, Foto: Brankica Ivanović

HuP: U predstavi se pojavljuju pesme Smaka, Bitlsa, Princa, ali i srpske izvorne pesme. Kako ste odabrali repertoar za predstavu?

Ana: Priznajem da je repertoar odabran po našem nahođenju; jer volimo da izvodimo muziku, bila ona domaća ili strana, rok, pop ili izvorna. Naša režiserka, Višnja Obradović, glumica Srpskog narodnog pozorišta, je imala težak zadatak da sve numere spoji u jednu predstavu, jer su u pitanju različiti muzički žanrovi. No, gledajući predstavu ne vide se šavovi, sve teče. Tome, naravno, doprinose predivni kostimi koje za nas izrađuje Nataša Jovičić iz Lutkart fashion i sjajne frizure koje osmišljava Budislav Vlajkov iz Beastic studija u Novom Sadu.

HuP: Igrate i „Da i Re, telo kao instrument" za decu. Da li je drugačiji osećaj igrati pred decom u odnosu na odraslu publiku?

Ana: Deca su najlepša publika: iskrena, otvorena, spremna da prime i pažljivo poslušaju, kao i da reaguju i nagrade nas smehom i gromoglasnim aplauzom. Naš nastup je iskren, dajemo sve od sebe, i zato najčešće i odrasli reaguju kao i deca.

HuP: Pored predstave, držite deci i odraslima radionice body percussion tehnike pod nazivom „Telo kao instrument“. Da li je teško postići balans između svih obaveza?

Ana: Marko i ja smo bračni par. Živimo na Stražilovu, nadomak Nacionalnog parka Fruška Gora. Ovaj "izdvojen" položaj nam omogućava da imamo bazu u kojoj stvaramo: i radionice i nastupe, i omogućava nam da imamo neko "lokalno" vreme, koje možemo da organizujemo na sopstveni način. To mnogo znači. Radionice držimo u Beogradu, Novom Sadu, Subotici; očekuju nas radionice za decu na Festivalu ekološkog pozorišta za decu u Bačkoj Palanci. Upravo smo se vratili iz Crne Gore, gde smo u Tivtu držali radionice za decu sa smetnjama u razvoju, odrasle i decu u saradnji sa NVO ŠkArt. Obaveza ima puno, ali su prilika da se bavimo onim što volimo, upoznajemo nove ljude i širimo pozitivnu energiju. To je kao da ste odigrali i izrežirali jednu malu predstavu s početkom, razradom i krajem, svaki put.

Radionica na Festivalu uličnih svirača, septembar 2016. godine, Foto: Nemanja Lauš

HuP: Na radionicama kao glavne stavke razvijate body percussion i muzičke sposobnosti, ali ujedno vežbate i pamćenje, koncentraciju i prisutnost u sadašnjem trenutku. Koliko su ljudi zaintresovani za tu temu?

Ana: Bavimo se terapijom kroz umetnost, jer su naše radionice svojevrsni antistres program. Koordinacija različitih radnji: tapšanje, puckanje prstima, pevanje ili govor, kretanje u prostoru, usmeravanje pogleda zahtevaju da budemo prisutni u sadašnjem trenutku. Zadajemo različite jednostavne zadatke i na taj način polako gradimo složenost vežbe, kako učesnici ne bi osetili odbojnost ili odustali. Jer, učesnici čine radionicu! Zbog toga je svaka različita. Ono što ih povezuje je smeh i opuštena atmosfera, jer vežbamo izvršavanje složenih zadataka koji zahtevaju potpunu koncentraciju, a u isto vreme učimo polaznike da opuste telo, kao i, često rigidan, mentalni stav.

 Festival Dev9t, jun 2017. godine, Foto: Vladimir Jević

HuP: Ono što ljudi ne znaju, jeste da ste deo kreativne ekipe koja je realizovala dečiji serijal „Uprirodise“ na RTS-u. Kakav je odziv imala ta emisija i da li ste zadovoljni njom? Radionica na Festivalu uličnih svirača, septembar 2016. godine, Nemanja Lauš

Ana: "Uprirodise" je projekat koji je prebacio sva očekivanja! Stvoren je u maniru starog obrazovnog programa za decu, "Poletarca" ili "Nevena". Kamera i fotografija je predivna (Srđan Đuranović, koji je i režiser i autor serijala), scenario izuzetno duhovit i atraktivno napisan (Dragan Stanković), muzika magična (kolega Aca Pejčić je komponovao, izveo i producirao numere u epizodama; moje su uvodna i odjavna špica, koje je nezamenljivo otpevao hor "Bajićevi slavuji" i Jelena Gavrilović), likovi maštoviti i zanimljivi svim generacijama, a format kratak i sažet - svaka epizoda traje oko 8 minuta. Gledanost je dobra, no, o toj emisiji će se tek čuti. Ove godine je zaslužila prestižnu nagradu "Zeleni list" Radio Beograda 2 i Pokreta gorana Vojvodine.

Autor: Katarina Đoković

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste