Rođendan pozorišta i redakcije koja hoće (u) pozorište

Milana Petković
30. mar 2018.

Portal Hoću (u) pozorište, 27. marta je proslavio Svetski dan pozorišta, ali i svoj prvi rođendan. Zajednička proslava bila je omaž pozorištu kao razlogu i inspiraciji za jednogodišnje postojanje redakcije. U ime dvostrukog povoda za okupljanje, u galeriji Polet, održana je tribina na temu „Uloga pozorišta u Srbiji danas” na kojoj su govorili: producentkinja, Aneta Goranović, glumica Marija Medenica, reditelj Milorad Milinković i pozorišna pedagoškinja Jelena Zdravković, koja se pojavila kao gošća iznenađenja. Moderatorka tribine bila je urednica slavljeničkog portala, Milana Vojnović.

I ne mogu da nas spreče… svake večeri. Svake večeri će se ponovo okupiti glumci i publika. I ponovo će se odigrati ista drama.- rečima Sajmona Mekbarnija, autora ovogodišnje poruke pisane za Svetski dan pozorišta, urednica Nedeljka Borojević otvorila je tribinu.

Na portalu Hoću (u) pozorište je za godinu dana objavljeno- preko 400 vesti iz pozorišnog sveta, 74 najava festivala, 32 recenzije i 32 intervjua. Poslednjih mesec dana, portal je posetilo 17000 ljudi od čega su 5000 pratioci fejsbuk stranice portala. O kredibilitetu tekstova koje objavljujemo, govori činjenica da su oni deljeni na zvaničnim stranicama pojedinih pozorišta, kao što su Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Pozorište mladih i Zvezdara Teatar. Ovu statistiku imali smo priliku da čujemo od Nikole Bešlića, urednika i osnivača portala Hoću (u) pozorište.

Govornici na tribini su počeli razgovor komentarisanjem druge statistike, koju smo čuli od moderatorke Milane Vojnović, a koja se odnosi na rad pozorišta. U toku protekle godine igrano je 1200 predstava, od čega čak 200 premijerno izvedenih u oko 100 aktivnih pozorišta u Srbiji i na 74 pozorišna festivala. Aneta Goranović, Marija Medenica, Milorad Milinković i Jelena Zdravković, složili su se da statistika govori u prilog potrebi za pozorištem u društvu koja nikada neće nestati jer je ovakav oblik komunikacije neophodan što za umetnike, što za publiku, te da za pozorište ne može da bude crnih dana jer se održalo i u najcrnjim vremenima.

„Sve dok postoji neko ko želi drugome nešto da saopšti, a da to ima svoju svrhu i poruku, pozorište će postojati. Dovoljan je jedan čovek voljan da sluša i drugi koji će imati šta da mu prenese da bismo bili svedoci pozorišnog čina.“, kaže Marija Medenica.

Pozorište je delimično ograničeno manjkom motivacije umetnika da se snađu i delaju bez obzira na prepreke, koje često dolaze od strane lica koja u pozorištu uživaju posredan ili neposredan uticaj zahvaljujući svom položaju i ulozi u društvenoj zajednici. Aneta Goranović je u to ime istakla najsvežiji primer udaljavanja angažovanih za umetnost od svoje tvorevine od strane političkog vrha u lokalnoj zajednici, a u pitanju je incident povezan sa festivalom Nušićijada u Ivanjici. Udruženje građana KudeS, koje je obnovilo ivanjički festival, koji je godinama centralna manifestacija tog tipa u ovoj sredini, razrešeno je svih ingerencija na Nušićijadi od strane ivanjičkog predsednika.

Zbog tendencije da se zajednica, institucije i lokalne sredine zatvaraju pred potrebama pozorišta, naši sagovornici upućivali su prisutne na sve veću neophodnost za nezavisnim, vaninstitucionalnim pozorištima. Inicijativa umetnika mora da postoji jer je su oni jedini u nadležnosti da se zaista aktivno zalažu za svoje tvorevine u našoj zemlji danas, makar za sada.

„Uvek ćemo nailaziti na prepreke, ali treba da budemo kreativni u njihovom prevazilaženju, umetnici smo, to je naš posao.”, kaže Aneta Goranović.

Na pitanje da li i koliko mesta ima za mlade u pozorištu, naši gosti ističu vidljiv deficit mladih glumaca u pozorištima, a zatim i mlade publike, koja vapi za zabavom, a kada postane umorna za zabavne sadržaje, zainteresuje se za umetnost. Upravo to govori u prilog činjenici da je pozorišna publika uglavnom srednjih godina.

Nezainteresovanost mladih za ponudu pozorišta je opšta pojava  jer nemaju razvijenu kulturu odlaska na predstave, a kada odlaze, to se uglavnom dešava iz sasvim drugih razloga neretko nevezanih za samu predstavu.

„Što se tiče repertoara, mladi su kao ciljna grupa zapostavljeni, ali pitam se da li bi se zainteresovanost javila i da ima komada koji su im prilagođeni.”, izjavljuje Jelena Zdravković, koja takođe smatra da omladina ne bi trebalo da posećuje pozorišta bez dublje pripreme na ono što će u njemu videti i čuti, te smatra da bi prosvetni radnici, konkretno nastavnici i učitelji, trebalo da se više posvete pozorišnim sadržajima i budu primer na koji će se učenici ugledati kada su posete pozorištu u pitanju.

Dotakli smo se i teme mladih koji se u manjim sredinama, gde su pozorišne sekcije i trupe ređe zastupljene, bave ovom vrstom umetničkog stvaralaštva.

„Mladi koji se bave pozorištem u manjim sredinama su incident i moraju da vuku za rukav svoje vršnjake da im dođu na predstavu.”, kaže Marija Medenica.

Aneta Goranović ističe važnost praćenja trendova među mladima i povezivanje modernih društvenih pojava i pozorišta, pa u šali predlaže omogućavanje novim generacijama da preko instagrama rezervišu svoju kartu za predstavu.

Poslednje pitanje kojim smo se bavili na tribini pred zaključenje uloge pozorišta u Srbiji, bilo je pitanje cenzure i autocenzure u pozorištu, a povezano sa tim, pokrili smo i pitanje odnosa pozorišta i politike.

Svi gosti su se složili da je cenzura i strah od posledica opiranju istoj jedan od najvećih problema u radu pozorišta. Granice do kojih sme da se ide u pozorišnom izrazu su jasno definisane i tačno se zna šta svakog ko je radio na „problematičnoj” predstavi očekuje ako ih pređe. Najstrašnija od svih „pretnji” koje pozorište upućuje politici je generacijski krik, koji se iskazuje u predstavama koje smetaju.

„Autocenzurišemo se pred najezdom loših đaka, naših drugara iz klupe, a sada političara, kojima smo za vreme školskih dana rešavali zadatke.”- zaključuje Marija Medenica.

Milorad Milinković, Jelena Zdravković, Marija Medenica i Aneta Goranović za kraj sumiraju uloge pozorišta u Srbiji danas, onako kako ih oni vide nakon višegodišnjeg iskustva kao pozorišnih radnika i nakon razgovora koji su prethodno vodili. Pozorište za njih ima ulogu oplemenjivanja i širenja ljubavi u zajednici, svetla u mraku, edukatora i informatora i poslednje, ali ne i najmanje važno- pozorište mora da preživljava, prodire u populaciju, i kako Milorad kaže, obezbedi joj karatzu koja joj je neophodna, pozorište mora da bude privilegija svakog čoveka, ne pojedinaca.

Svrha pozorišta je da postoji zbog nas, pa ne bi bilo loše da se ljudi povremeno motivišu da svoje postojanje, za uzvrat, podrede njemu.

Pogledajte foto reportažu na: https://www.facebook.com/pg/hocupozoriste/photos/?tab=album&album_id=2119810678248754

Autor: Milana Petković



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste