"Rubište" iz našeg ugla: "Jesmo li zaista budni?"


Zamisao je da recenzija bude presedan, lišena novinarske obejktivnosti i distance, a u svojoj omekšanoj formi približena ličnom utisku gledaoca.

Da bi pogledali predstave Kokana Mladenovića, Beograđani su (čudnim spletom okolnosti) primorani da se odvezu u susedne gradove ili strpljivo čekaju gostovanja. Šabačko ,,Rubište” došlo nam je 10. oktobra u Narodno pozorište, ili bolje rečeno popelo se sa ruba države, sa samog dna u oba moguća konteksta.

Problem koji najpre treba naglasiti jeste da Rubište nije skup odvratnih i duboko ponižavajućih pojava koje su dopuzale do Beograda i po njemu ispljunule svoju gadost, ostavivši šokirane građane prestonice da se u čudu zgledaju, cokću i okreću glave. ,,Rubištani” su među svojima i u Rubištu i u Beogradu i ma gde u Srbiji i šire. Međutim, sudeći po napola čutim poslepredstavnim govorkanjima publike dalo se zaključiti da otpor prema priznavaju gornje činjenice postoji, tvrdokoran i tvrdoglav.

Meštani Rubišta su na opštu žalost obični ljudi čiji podvizi svakodnevno popunjavaju listove crne hronike, koju, složićete se,  prelistavamo gotovo hladnokrvno uz retko : ,,Zaboga, šta rade ti ljudi tamo?”. U svetu otupljivanja na strašne vesti potrebno je biti kreativan i inovativan zločinac. Još jedan, krucijalan i koban problem je neiskorenjivo slepilo pred činjenicom da ubice i mučitelji nisu negde sasvim daleko od našeg imaginarnog neprobojnog štita savršene bezbednosti. Guraju nas u autobusu, dišemo im za vratom u pošti, pozdravljamo se u prolazu i udruženo ćutimo. 

Naravno, čoveku je svojstveno da pronađe svaki način odbrane od ružnih misli i iracionalno ignorisanje blizine monstruoznosti može se delom pripisati razumljivom željom da se zaštitimo. Ipak, postoje dve osobine posebno karakteristične za ovo područje, a to su samoljublje i sramota. Mogu se optužiti za jedne od glavnih uzorka problema i deluju istovremeno. Ćutimo iz ponosa, ne želimo da priznamo niske osobine, ego nam je pojeo oči, jogunasto odbijamo da pridamo sebi bilo kakve epitete koji ne uključuju herojstvo, a sa druge strane zanemeli smo osramoćeni jedni pred drugima i pred sobom samima. Večita srpska posla – iskreni su izdajnici, egomani i srbomani su heroji, zamazujmo oči i ostanimo na početnoj tački.

Strah, zgražavanje i bol koju crna hronika više ne može da izazove u potrebnom intezitetu može pozorište. Rubište je izrazito teška, po mom mišljenju najteža od relativno novih predstava Kokana Mladenovića. Skoro dva sata upijanja oživljenih i upriličenih nakaza iz crne hronike koje se jedna za drugom smenjuju pod plavom svetlošću kao u (ružnom) snu, zatim ponovo pojavljuju u još dubioznijem obliku, ozbiljno izmuči gledaoca i baca u duboku egzistencijalnu krizu.

Uprkos svesti o gornjim tvrdnjama bilo mi je veoma teško da se uverim da je sve to zaista pozamašno parče naše realnosti iako sadržinski nije novo niti dosad neviđeno. Skoro celu predstavu provela sam u borbi mozga protiv emocija, odnosno protiv strašne averzije prema onome što vidim, jedva uspevajući da ga povežem sa svojom realnošću, a konstantno znajući da je osnovna ideja da se istakne nepostojanje distance između nas i njih.  Odbrambeni mehanizam je izuzetno jak i velika je opasnost olako reći da smo osvešćeni deo građanstva, jer se može stvoriti neotpetljivi čvor zabluda  koje prividno daju osećaj napretka, a zapravo su neupotrebljive i dublje u mulju nego kompletna nesvest. Ovo je, naravno, moje iskustvo i izabrala sam da ističem lično mišljenje iz potrebe da zapitam ljude:

,,Koliko ste zapravo sigurni u svoju svest o blizini nasilja? “

Predstava nema svetlu tačku, nema lepote koja će spasiti svet, a to joj je i svrha, da probudi, izmuči, posrami i ne dozvoli doživljavanje katarze. Pojavljuje se ruka pravde koja davi rađajući smrt, novo nasilje i moralne dileme o ispravnosti osvete. Potraga za telom nestalog dečaka i tragična izjava da (parafrazirano) se ne traži dečak zarad dečaka, već radi pronalaženja sebe, što mi je povuklo direktnu paralelu sa ubijenom pevačicom Jelenom čijem se mrcvarenju po kreativnim stranama (na izgleda opšte narodno veselje) tabloida ne nazire kraj. Porodica kao stub društva i pojedinca demolirana je mržnjom, otuđenošću, izdajom, interesima i inatom. Čista, detinja, silovana i ismevana ljubav uspinje se i muči u propalom pokušaju da ispliva na površinu. Groblje neželjenih beba, ubijenih fetusa kao svojevrstan zaštitni znak Rubišta i nemi opisnik stanja. Nestali dečak, osumnjičeni otac i majka. Očaj majke zbog neplodnosti. Strah. Smrt. Nasilje. Krv. Tuga. Bezizlaz. Đavolje grede, Progon, Đubrište, Blato, Krmište, Smrdan, Poganište, Provalija, Šiljati kamen, Mrčilište su srpska sela i ruta potragde za dečakom. Đavolje grede, Progon, Đubrište, Blato, Krmište, Smrdan, Poganište, Provalija, Šiljati kamen, Mrčilište.

Najemotivnija scena bila mi je (pored pojave mentalno zaostalog Paradajza u fantastičnoj izvedbi Slobodana Petranovića)  monolog policijskog inspektora Svetolika, citirano: ,, Ja sam moju ćerku Danicu u bolnicu na rukama nosio kad se za vazduh otimala. U Sokobanju na jesen, u leto na more. Svako jutro u pet je sanjivu uz obalu še`to. Prepeličja jaja joj nabavlj`o, dalmatinsko ulje maslinovo, smrdljive meleme kus`o da je prevarim da i ona uzme, da joj bude bolje, da diše, da ima.U školu je specijalnu dao da mi je za život oprave, kad joj već priroda pamet nije dala. Moja Danica nije znala puno. Znala je šta je čovek, a šta kuče, da je gore visoko, a dole tvrdo. I da voli, to je znala. Zaljubila se u debila iz klupe. Dete joj napravio, krv mu jebem. Zube sam mu polomio, oca mu osakatio, što ne čuva svoje pesto, što izujeda moje štene. U sobu sam je zaključavao, lisicama za krevet vezivao, al nije vredelo. Uteče mi jednog dana, otrgnu se i pobeže ko kuče od lošeg gazde. Da je nikad ne nađem. Poslednje što sam čuo, da su je videli u nekom selu, kod neke vračare, valjda je otišla da se očisti. Noć je, Danice. A ti ne sijaš. Nisi, srećo, znala puno, al si znala više nego ja.” Uprkos svemu, ljubav je večna kruna smisla.

Sjajna gluma, brutalan, snažan, duboko potresan, izvanredan tekst i odlična režija, napravili su fantastičnu predstavu, a zahvaljujući njenom kvalitetu potreseni i izmučeni gledaoci iz sale izlaze istovremeno i sa zadovoljstvom snažnog inteziteta. Hajdemo još jednom, jesmo li zaista budni?

Autor: Anamarija Jeličanin

Foto: Šabačko pozorište

 

 

 



Povratak na vesti