Sa kim vi delite kiseonik?


Nakon jednog minuta bez kiseonika, moždane ćelije počinju da umiru. Nakon tri minuta dolazi do trajnog oštećenja mozga, a nakon pet smrt postaje neizbežna. Ako kao hipotezu uzmemo da bez kiseonika ne možemo i da kiseonik konstantno struji našim telom i pokreće život u nama i iz nas, otvoriće se pitanje: Da li je on univerzalan za svako biće na ovoj planeti? Da li je za homeostazu svakoga od nas zadužena jedinstvena stvar koja nas besprekorno uči za šta treba da živimo? Ova pitanja na eksplicitan, ali ipak veoma intiman način otvara predstava „Kiseonik” u režiji Milje Mazarak, koja je izvedena u okviru letnjeg programa Reflektor teatra „Četvrtak pod Reflektorom”.

Glumački par (Sofija Mijatović i Miloš Lazarov) nas uvodi u priču o Saši i Saši, otvoreno nam govoreći da oni nisu stvarni i da je priča o kojoj ćemo čuti izmišljena. Tako se od svojih likova distanciraju, iako će nam u samom toku predstave delovati kao da su Saša i Saša stvarni i nalaze se tu, među nama, u publici. Zid između scene i gledalaca se briše, te se glumci često direktno obraćaju publici, fizički ulaze u njen prostor i pozivaju je na interakciju. I sama rediteljka je, govoreći o „Kiseoniku”, ovo delo radije okarakterisala kao susret nego kao predstavu. Toj ideji umnogome doprinosi i alternativna scena Dorćol Platza koja isključuje sve fizičke barijere između glumca i gledaoca.

Dakle, Saša i Saša su dvoje mladih ljudi koji zastupaju dijametralno suprotne stavove, ali dišu isti kiseonik – ljubav. Njihova ljubav, neodoljiva, nadmoćna i preplavljujuća, navodi ih da otvore egzistencijalističko pitanje: Šta je ono „glavno” iz čega proizilaze svi njihovi nagoni, požude i ideje. U svakoj od deset celina predstave, filozofsku raspravu će započeti opštepoznati religijski princip koji treba da predstavlja univerzalno životno načelo. Ovi aksiomi se, međutim, preispituju, relativizuju i pobijaju, stvarajući glavni predmet sučeljavanja oprečnih mišljenja devojke iz Moskve i mladića iz ruske provincije – Saše i Saše. Ipak, njih dvoje, iz dva različita ugla, sasvim nezavisno dolaze do identičnog odgovora na pitanje šta je to „glavno”, još jednom dokazujući da uprkos svim socijalnim, političkim, klasnim i ideološkim razlikama ipak udišu isti kiseonik.

Sledećeg  nedelje, u petak 23. jula na Dorćol placu nas očekuje predstava „San o Mileni” u režiji Jelene Bogavac, dok će u nedelju, 18. jula, u okviru muzičkog programa violončelista Nemanja Stanković održati solistički koncert.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste