Sekund i 35 stotinki... do završetka PRKOS-a


Došlo je peto veče PRKOS-a... I to je to, finale, počelo je odbrojavanje...

Zato je bilo pomalo simbolično što je poslednje festivalske večeri pred knjaževačkom publikom odigrana predstava koja nosi naziv Sekund i 35 stotinki, jer u gradu koji nema svoje amatersko pozorište itekako je bitan svaki sekund bilo koje gostujuće predstave, pa bismo voleli da ti trenuci što duže traju, a uzgred – nekako nam je brzo prošlo pet „prkosnih“ dana.

sekund-i-35-stotinkiZa petak, 31. avgust 2018, organizacija PRKOS-a spremila je nešto bogatiji program nego prethodnih večeri, pa smo, nakon drame Sekund i 35 stotinki u izvođenju Teatra 011 iz Beograda, mogli da gledamo i performans Dečije dramske grupe Radio Beograda, tako da nam je brže prošlo vreme u iščekivanju odluka stručnog žirija o najboljoj predstavi i najboljim glumcima.

Za članove Teatra 011 može se već reći da su stalni gosti PRKOS-a, a Nataša Radonjić, kao vođa amaterskog ansambla, i ove je godine pokazala umeće pri izboru teksta i pri radu sa glumcima.

Bilo je veoma smelo odabrati dramu Nebojše Romčevića o dvojici prijatelja koji su detinjstvo i mladost proveli snivajući o svetskoj slavi na košarkaškom terenu, a izazov za pripremu ove predstave još je veći kad se zna da je radnja zasnovana na dva, a u nekim momentima čak i na tri vremenska nivoa koja se na sceni prepliću neverovatnom brzinom. Iako nam je izgledalo (ili smo želeli da tako izgleda) kako bi preplitanje raznih životnih perioda glavnih junaka moglo dovesti do fantastičnog vremeplova, pa i do promene nekih pogrešnih odluka iz prošlosti, to se ipak ne dešava, jer ovo je veoma realna priča, a i kad se jedan isti lik obraća svom tinejdžerskom „dvojniku“, može samo da ga prekoreva i iznova podseća na fatalne poteze koji su u jednom trenutku izmenili čak tri života.

Ipak, ako se prošlost već ne može izmeniti, Romčevićeva drama postavlja pitanje da li se ljudi sami mogu promeniti, da li se bar može promeniti odnos prema toj prošlosti, da li se iz pogrešnih odluka može izvući neka pouka – ili ćemo nastaviti po starom, neprestano lamentirajući nad sudbinom i prekorevajući sebe što sudbonosni sekund nismo iskoristili ako smo već imali sjajnu priliku.

Nije preterano reći da se tinejdžer Peca nalazi na svojevrsnoj optuženičkoj klupi i da mu sude dečak Peca i sredovečni Peca, jer je tinejdžer upropastio ono što je kao dečak sanjao, te je tako od sebe napravio iskompleksiranu i neostvarenu ličnost kojoj se, dvadesetak godina docnije, kao bumerang vraća sve ono što je kao plahoviti i zavidni mladić učinio samo da bi napakostio svom najboljem drugu Bakiju.

Ono što je posebno zanimljivo, to je da tri glavna lika (Pecu, Bakija i Jelenu) tumači šest glumaca, a kad se računa i Peca kao dečak, onda ih je sedmoro. To možda i ne bi bilo upečatljivo da glumci koji tumače identične likove nisu tako često zajedno na sceni, no upravo to preplitanje čini ovu predstavu posebnom, a pokazuje i visoku dozu sinhronizovane igre, bez koje ne bi ni bilo moguće izvesti ovakvu dramu.

Posebno treba istaći lik Jelene, devojke čija je jedina ambicija da bude žena poznatog i bogatog sportiste, no kako u ključnom trenutku i ona donese pogrešnu odluku, osuđena je da zauvek ostane tamo gde je bila, štaviše da od dvojice nekadašnjih prijatelja odabere onog kome se ambicije neće ostvariti. Posebno je na sceni briljirala Jovana Petrović u ulozi sredovečne Jelene, te je za ovu ulogu i nagrađena odlukom žirija publike.

Malo osveženja u sumornu dramu unose likovi Lole i Žakline, ali iako scene u kojima se pojavljuju ove dve srednjoškolke odišu komikom, to je samo na prvi pogled, jer u pitanju su devojke kojima je cilj samo novac, slava i moć, te ne biraju sredstva kako do toga da stignu, premda još uvek nisu ni punoletne. Jelena Mihajlović, koja je tumačila Lolu, svojevrsnu sponzorušu u pokušaju, izjavila je u razgovoru nakon predstave kako ženski deo publike ne bi trebalo da se identifikuje sa takvim likom – no ipak se i to dešavalo, pa je ispričala da su joj se s ponosom predstavljale devojke koje baš vole što su sebe prepoznale u Loli. To samo znači da savremena publika ima problem da prepozna pozitivne od negativnih vrednosti, a pritom nema sluha za pozorišnu ironiju, nego sve uzima bez kritičkog poimanja, kao da treba tako da bude – iako teatar ima za cilj da postigne sasvim suprotan efekat.

I pored svih kvaliteta koje poseduje, predstava Sekund i 35 stotinki nije osvojila nijednu nagradu na ovogodišnjem PRKOS-u, a bez nagrada su ostali i vodvilj Preljubnici i istorijsko-ljubavna drama Villa Sachino.

Dve nagrade ponela je banjalučka predstava Ostajte, i to jednu za najbolju kolektivnu igru, a druga je pripala glumici Tamari Šoboti za najbolju žensku epizodnu ulogu.

zatvaranje-prkosa

Stručni žiri u sastavu Irfan Mensur (predsednik), Nada Blam i Ivan Jevtović najviše je simpatija pokazao za predstavu Sve je u redu iz Lebana, te joj dodelio pet nagrada:

najbolja glavna muška uloga – Bratislav Zdravković
najbolja glavna ženska uloga – Mila Stanković,
najbolja epizodna muška uloga – Petar Petrović,
najbolja režija – Dušan Blagojević,
najbolja predstava.

Da li je ovakva odluka u potpunosti ispravna, moglo bi se tu i tamo raspravljati, ali jednostavno rečeno, nagrade ne mogu biti dodeljene svima, pa čak i da su ih bukvalno svi glumci i sve predstave podjednako zaslužili.

Sem toga, nije uvek zahvalno odabrati jednu od pet predstava koje su uglavnom bile različitih žanrova, a i žiri je istakao kako je upravo raznovrsnost to što je okarakterisalo četvrti knjaževački PRKOS. Tako će i samim gledaocima komedija Preljubnici delovati naivno nakon što su odgledali zaista potresne predstave Ostajte i Sve je u redu, pa će i kostimirana Villa Sachino izgledati nekako daleko i maglovito nakon itekako aktuelne drame Sekund i 35 stotinki. Može se prigovoriti da su predstave sa socijalnom tematikom bile favorizovane, jer Ostajte se bavi problemom dobrovoljnih emigranata, a Sve je u redu ističe u prvi plan borbu mladih ljudi za sopstveni identitet među vršnjacima, no mora se priznati da je i publika trenutno više zainteresovana za takve teme – koliko god bile ozbiljne i bolne – nego za istorijske drame i komedije zabune.

Čovek koji nije dobio nagradu niti je učestvovao u izboru pobednikâ, ali kome zaista treba odati priznanje, što je i žiri učinio, jeste osnivač i selektor festivala Vladimir Putnik, bez čijeg angažovanja Knjaževčani ne bi mogli da se pohvale svojom pozorišnom manifestacijom niti bi imali prilike da vide tako veliki broj kvalitetnih predstava.

Najzad, nije na odmet istaći da je broj predstava na PRKOS-u često polovina (i to bolja polovina, iako su u pitanju glumci amateri) od ukupnog broja predstava koje u Knjaževcu gostuju tokom cele godine.

I zaista, kad se sve pažljivo sagleda i saberu utisci, možemo slobodno reći: sve je bilo u redu!



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste