„SMRT FAŠIZMU: O Ribarima i Slobodi“- predstava koja čuva uspomenu na junake odigrana na drugoj večeri BAŠTeAtra

Milana Petković
03. avg 2018.

Zbog čega živimo? Zašto nismo umrli? Ko smo mi u moru istih i zašto baš mi? Da li možemo i želimo da budemo heroji ruku pod ruku sa Ivo Lolom i Juricom Ribar, Slobodom Trajković i drugim mladim borcima za slobodu? Ova i slična pitanja, dobijaju svoj odgovor, ali i ostaju otvorena za razmatranje tokom predstave „SMRT FAŠIZMU: O Ribarima i Slobodi“, čiji su tvorci i protagonisti članovi omladinske trupe Reflektor teatar- Đorđe Živadinović Grgur, Nina Nešković, Strahinja Blažić, Sunčica Milanović i Nikola Živanović na čelu sa rediteljkom Milenom Bogavac.

Predstava koja je pripremana da prenese saznanja glumaca o istorijskim podvizima ljudi koje obrazovni i politički sistem više ne smatra relevantnim, sinoć je izvedena pred kragujevačkom publikom tokom druge večeri Festivala profesionalnih pozorišnih trupa i nezavisnih produkcija „BAŠTeAtar“, izazvavši stojeće ovacije publike i iskrene emocije tuge, praćene suzama prisutnih, smeha i želje za nekim novim herojima. Tokom izvođenja, mladi glumci su se i sami otvarali publici, priznavši da ne znaju ko su junaci novog doba, da ne znaju kako bi jedan takav trebalo da se ponaša i da nisu sigurni da li su spremni da pokušaju da stanu u cipele heroja. Lične ispovesti kreatora predstave, smenjivale su se sa scenama iz života porodice Ribar i Slobode Trajković, verenice Ivo Lole Ribara, tokom kojih smo mogli steći utisak o veličini žrtve koju su podneli za narod u koji su verovali i količini hrabrosti koja je bila potrebna za tako nešto.

Mladi danas jesu pokretali inicijative za promenu, ali one su se završavale sa prvim kišama jer želja nije bila dovoljno jaka da odoli nepovoljnim vremenskim prilikama, saznajemo kroz monolog Sunčice Milanović tokom izvođenja predstave, dok nam Nina Nešković kaže da najveće heroje vidi u svojom mami, baki i prabaki jer su one na svojim leđima iznele ratne trauma svojih muževa, održavale mir u kući, ćutale i trpele.

Zašto žive i da li su spremni da podnesu žrtvu nauštrb sigurnosti i uljuljkanosti koje stvara rutina svakodnevnog života, samo da bi svima bilo bolje i da bismo svi uživali jednako pravo na slobodu? Možda, ali teško usled pomisli da treba da očekuje da će proći kao braća Ribar i Sloboda, pa nije siguran zbog čega bi mu takav epilog potreban, zaključuje Strahinja Blažić.

Tokom trajanja okruglog stola u Domu omladine, vodio se živ dijalog između glumaca i publike.

„Nemate na javnoj sceni nikoga ko svojim vrlinama, ponašanjem, obrazovanjem, stavom i kulturom govora, može da bude neko za koga ćete reći- super, ovaj čovek je neko za koga mogu da glasam na izborima, koga želim da slušam, odem na njegovu tribinu ili tome slično. Ako ne mogu da se setim nikoga ko je danas za mene heroj, uvek mogu da se osvrnem na ono što je bio Ivo Lola Ribar. Zašto? Zato što je to momak koji je imao sve društvene privilegije, a odlučio je da ih se odrekne jer je shvatio da je sloboda univerzalna i ako ne postoji za sve, onda ne postoji ni za koga.“, izjavio je Đorđe Živadinović Grgur.

Nina Nešković i Sunčica Milanović osvrnule su se na slobodu i kreativnost, koja je uložena u proces rada na predstavi i detaljnu, ali svrsishodnu pripremu kroz koju su prošli da bi se ostvario kvalitet kom su težili, na šta se Nikola Živanović nadovezuje rekavši da je u nezavisnoj pozorišnoj produkciji muka, ali i preimućstvo to što je na stvaraocima ogromna odgovornost za delo, ne bi li se ono održalo na sceni i bilo prepoznato kao umetnički vredno.

Tokom trajanja diskusije, prisutni u publici ističu da su primetili kontradiktornost između svrhe predstave i monologa, koji Strahinja Blažić izgovara negirajući potrebu za herojstvom iz lične perspektive, na šta on odgovara: „Šta uraditi, a uraditi pravu stvar? To je bio glavni okidač za moj monolog, stalno preispitivanje i mislim da je u pitanju generacijski problem, mladi se u njemu izgube ne znajući šta da urade. Monolog koji izgovaram je zapravo preispitivanje, ne zaključak. Borba je glavni motiv i najsvetlija tačka te kontradiktornosti.“

Nikola se nadovezuje na Strahinjinu izjavu, rekavši: „Generacija naših roditelja je postala svesna uzaludnosti borbe i svesna toga da pobeda, ukoliko se desi, nije trajna jer je svako može prodati svakog trenutka, pa su u skladu sa tim, vaspitavali nas, svoju decu. Sa tom svešću, moramo ipak izabrati da ostanemo tu gde jesmo i krenemo u borbu za čovečnost u pokušaju da okrenemo tok čovečanstva koji vodi ka propasti. Junaci poput braće Ribar i Slobode Trajković nisu bogovi, oni su ljudi, koji strahovito istrajavaju u tome da budu ljudi. To su ljudi koji se tako uzaludno, ali i tako sjajno bore da kao ljudska rasa ne idemo ka propasti, već ka napretku.“

Đorđe zaključuje da mladi ne mogu da budu heroji zbog neznanja o onome protiv čega bi trebalo da se bore.

Ono što mladi glumci prepoznaju kao važno, jeste činjenica da borba protiv fašizma konstantno traje jer smo svi mi u razmaku od par sekundi heroji ili fašisti, zavisno od odluka koje donosimo i rešenosti da istrajemo da uprkos svim izazovima- ostanemo svoji.

Opšti utisak večeri jeste da je kragujevačka publika prisustvovala herojskom činu izvođenja ove hrabre predstave, što potvrđuju komentari publike da su došli da je pogledaju iz želje da se nešto promeni i izjavama zahvalnosti glumcima jer su sinoć pokrenuli pitanje o neophodnosti promene, te vratili veru u postojanje jakih ličnosti, koje su spremne da istupe napred kada je to potrebno.

Večeras, treće večeri festivala, bićete u prilici da pogledate predstavu „Epske igrice“, koja obrađuje pesmu Zidanje Skadra na kreativniji i interaktivan način, kroz komunikaciju sa publikom, a biće izvedena u učionici Prve kragujevačke gimnazije.

Našu recenziju ove predstave pročitajte ovde: https://hocupozoriste.rs/recenzije/znamo-li-ko-je-bio-lola-ribar-i-zasto-ne

Foto: Reflektor teatar



Povratak na vesti