Somboru treba Kokan

Narodno pozorište Sombor | 13. nov 2017. Povratak na vesti

Nasilni, provokativni, efektivno snažni, po pitanju seksa kreativno i originalno iskazani, skupovi efekata prožeti sadističkim elementima, oko priča koje dodiruju traumatske teme ne ulazeći u njih dovoljno da istinski potresu gledaoca ali dovoljno da nikog ne ostave ravnodušnim.

Šta bi bilo bolje doneti u naš mali grad željan mrtvog mora nego predstave u režiji Kokana Mladenovića?

Sad već davne 2006te godine, dogodio se moj prvi susret sa režijom Kokana Mladenovića, u predstavi „Poslednja smrt Frenkija Suzice“, koja je bila i ostala moja omiljena predstava, jer, mada nesumnjivo postoje mnoge fantastične, bio je to prvi put kada sam shvatila da u pozorištu nije sramota ni plakati, a ne samo smejati se, a također i prvi put kada sam primetila režiju kao nešto osetno i istaknuto, gde se režiser stavlja u jednako vidan plan kao i glumci bez obzira što fizički nije prisutan.

I od tada mi nije promaklo primetiti predstave koje je režirao Kokan Mladenović, čak i ako nisam to nigde pročitala.

Nedavno je kod nas u Somboru gostovalo „Rubište“, namerno ili nenamerno nas neodoljivo podsećajući na „Dogvil“ koji smo gledali na pozorišnom maratonom 2015. godine, odmah posle predstave „Telma i Luiz“ koja je bila gostovanje iz Pule i naterala nas, bar mene, da „nanjušim“ tematiku s kojom bi naš režiser zasigurno učinio nešto jednako efektno ali sa svojim prepoznatljivim ličnim pečatom.

Sličnost između „Dogvil-a“ i „Rubišta“ je prepoznatljiva – dolazak mlade gradske žene u malo mesto prepuno čudaka, pa i opis sa kojim sam počela ovaj tekst. Ono što je razlika između ove dve predstave je to što se, dok se u „Dogvil-u“ dešava jedna priča sa dve glumice i jednim glumcem koji glumi više likova (fantastični Branislav Trifunović), u „Rubištu“ se dešava paralelno više različitih priča sa više glumaca. 

Naravno, razlika je i u temi priče, zbog čega spomenuh „Poslednju smrt Frenkija Suzice“ kao predstavu o roditeljima i roditeljstvu, što je i osnovna razlika između „Dogvil-a“ i „Rubišta“, jer se u „Rubištu“ susrećemo sa upravo ovom pipkavom temom koja razmrdava i budi sve one koji smatraju roditeljstvo nečim u čemu ne postoji zlo.

Nasilje i seks koji se prikazuju u predstavama su prikazani na način na koji i sami glumci pokazuju potrešenost koja deluje toliko iskreno da je vrlo moguće zaista izazvana takvim pristupom, što ne može ni jednog gledaoca da ostavi ravnodušnim. Sama traumatska tematika koja se odnosi na kontroverzne teme abortusa, ubistva, silovanja, psihičkog i fizičkog nasilja, nije toliko oslikana tekstom ili samom pričom da bi delovala realno tj da bi se gledalac istinski uživeo, saosećao ili poistovećivao, ali realnost njenog suvog prikaza je nesumnjivo efektivna. Ovaj naizgled nedostatak u samoj priči moguće da nije slučajan, jer izaziva nedostatak empatije prema potresnim prizorom, što je delom i poenta priče i predstave, koja čini i gledaoca njenim delom, a jedina suptilnost je upravo u tom ukazu krivice realnog okruženja, koje istovremeno biva zaštićeno od uznemiravajućih prizora nedostatkom produbljenijeg i efektivnijeg teksta. U svakom slučaju je vrlo interesantan način na koji predstave Kokana Mladenovića dotiču rub, skaču po njemu, udaraju ga i vrište na njega, ali ga ipak ne prelaze, dok, recimo, predstava „Telma i Luiz“ koju sam pomenula prelazi taj rub i tera, čak i gledaoce jačeg srca, da je napuste zbog potrebe da odreguju, a ne samo uznemirenosti. Oslikavanje nasilja samo po sebi provocira takav efekat, ali način tog oslikavanja i njegov stepen su presudni u posledici koju izaziva kod posmatrača. Upravo zbog ovoga uzimam za primer „Telmu i Luiz“ koja mi je ostala u sećanju kao primer brutalnog, „čistog“ nasilja, dok je kod predstava Kokana Mladenović, nasilje uvek prožeto nekom sadističkom emocijom, izazivanjem velikog poniženja umesto samog fizičkog bola, i akcenat je upravo u ponižavanju, umesto samom nasilju koje, čini se, služi samo kao naglašavanje poniženja koje nastaje iz emocije koja nije prost bes već potreba da se kazni, što, uz likove koji nisu predstavljeni kao žrtve već su i sami grešni, zbunjuje prosečnu potrebu čoveka da odreaguje zaštitnički nastrojeni prema njima.

Primer originalnog i kreativnog prikaza seksa je, u „Dogvil-u“ korišćenje tečnog sapuna, a u „Rubištu“ flaše sa crvenom tečnošću, što je za svaku pohvalu u pogledu domišljatosti, a i jasno pokazanog činjeničkog dela opisanih činova koji u svojoj realnosti ne dozvoljava zgađavanje mada ga izaziva.

Što se tiče scenaria u Rubištu, najupečatljiva i izuzetno snažna rečenica je „Neka me neko sahrani... ili rodi.“, i to je sve što ću vam otkriti, a na vama je da steknete sopstveni utisak pa procenite koliko sam u ovom tekstu bila u pravu ili ne.

„A čemu služi mama, a čemu služi tata, kada padne tama da te grle oko vrata“, pesma je iz uvoda u „Poslednju smrt Frenkija Suzice“ koja mi je odjeknula u mislima gledajući „Rubište“.

Kokanu Mladenoviću bih samo poželela da se dokopa neke domaće verzije popularne knjige „Pedeset nijansi sive“, u kojoj likovi nisu isprazni nego mračni, grešni i komplikovani i da sa njima uradi svoju magiju na scenu, jer ne znam ko bi bio idealniji za tako nešto.

Autor: Ana Davidov


Povratak na vesti