Stanić: Glupo je plivati u ustajaloj vodi

Atelje 212 | 18. apr 2017. Povratak na vesti

NOVOM predstavom na repertoaru Ateljea 212, rađenom po komadu britanskog pisca Majkla Bartleta, "Ljubav, Ljubav, Ljubav" - rediteljka Alisa Stojanović se posle šest godina vraća na scenu ovog teatra. Premijera je najavljena za 21. april, kao priča o sukobu roditelja poratnih bejbibumera i njihove dece koja pripadaju generaciji tehnološkog napretka, popularne kulture i političkih promena u novijoj istoriji Evrope... Tema zanimljiva, a rediteljka je imala i posebnu želju:

- Nekoliko meseci pre početka rada, Alisa se javila Ateljeu i rekla da bi režirala ovaj tekst, pod uslovom da igramo Dara Džokić i ja, koji tumačimo par u tri životna doba: u prvom činu imamo devetnaest, u drugom četrdeset, a u trećem naše sadašnje godine - otkriva Tihomir Stanić. - Mislim da smo na putu da napravimo važnu predstavu za koju verujem da će ostati godinama na repertoaru kuće i čiji vek može samo, eventualno, ugroziti neka nerazumna uprava pozorišta.

* Na čemu temeljite takav optimizam?

- Na kvalitetu teksta, rediteljskom konceptu i mom iskustvu da već unapred mogu da procenim stvari. Inače, komad obuhvata period od 1967. godine do danas. Počinje emitovanjem direktnog satelitskog TV prenosa "Naš svet". Bilo je to vreme koje je najavljivalo sve suprotno od onog u čemu danas živimo.

* Bili ste dete 1967, kako pamtite te godine?

- Nažalost, sad tek shvatam koliko smo opterećeni politikom, od koje sam se poslednjih godina distancirao... Pamtim ovu godinu po mobilizaciji i žigosanju konja ispred veterinarske stanice, prekoputa škole u kojoj sam živeo. Dešavala se agresija SSSR na Čehoslovačku i strahovalo da bi mogla biti napadnuta i Jugoslavija. Sećam se, naravno, i onog čuvenog finala Kupa šampiona u kome je igrao Partizan. Tada sam prvi put u životu gledao televiziju.

SNIMANjE NOVE SERIJE- Raduje me što ću posle samo četiri dana od premijere u Ateljeu početi snimanje nove televizijske serije "Psi laju, vetar nosi" u produkciji RTS. Scenario je napisao Radoš Bajić, režira Jelena Bajić Jočić, a ja igram Stavru - marginalca sa gradske periferije, koji je u svakodnevnoj borbi da preživi. S velikim zadovoljstvom iščekujem u junu i nastavak snimanja serije "Ubice mog oca".

* Koliko ima ljubavi u predstavi sa ovim "utrostručenim" naslovom?

- U ovom komadu pojavljuje se ljubav u svim svojim oblicima i manifestacijama, stalno se iznova rađa i obnavlja. Uz nju ide i mržnja kao njena suprotnost, sebičnost u odnosu na potomstvo, pa i bezobzirnost prema svakom ko bi ljubavi stao na put. Pred publikom će se naći jedna pametna komedija, dobro i vešto napisan tekst, u kome će se prepoznati gledaoci svih generacija i životnih priča. Na našem bračnom paru prelamaju se univerzalna iskustva - od prvog poljupca do smrti. Zapravo, više je reč o paralelnim životima i permanentnom odsustvu razumevanja, nego o sukobu generacija. Šta mi u suštini znamo o svojoj deci? Koliko je tačno ono što mislimo? Mi sami, intimno, znamo da slika koju o nama imaju naši roditelji, a koju smo njima mi sami stvorili - sigurno nije istinita.

* Igrate u desetak predstava u Ateljeu i van njega?

- I uskačem u tuđe uloge kad god je to potrebno. Bilo je tu raznih iskustava. Sećam se kad sam uskočio u glavnu ulogu predstave "Poslednja Leonardova večera", tri sata pre izvođenja! Trebalo je da umesto Ruže Sokić igram u Pozorištu "Dvorište" Petra Zeca. U toku predstave, dok sam ležao kao mrtvi Leonardo koga grobari pljačkaju, shvatio sam da neću moći odigrati ulogu do kraja i počeo da molim Boga da mi pomogne! I čudo se desilo: posle prvog monologa počela je strašna oluja, munje i gromovi prekinuli su predstavu. I bio sam spasen! Odlučio sam da neću ponavljati takve gluposti, ali sam posle nekoliko godina sa dve probe uskočio u "Kokice" Narodnog pozorišta. Posle predstave sam se razboleo i od tada, bez obzira na to što drugima izgleda da sam uspeo da se spremim na uskakanje za kratko vreme, ja se "tajno" unapred pripremam.

* Volite izazove?

- Da, u svakoj ulozi pokušavam da proverim sopstvene mogućnosti i uradim nešto što nisam do tada. Glupo je i nezanimljivo plivati u ustajaloj vodi.

* U Crnoj Gori igrate u predstavi Radmile Vojvodić "Evrimen Đilas". Glumac ste sa, valjda, najvećim brojem istorijskih likova?

- Odigrao sam ih bezbroj, možda i više nego fiktivnih. Bio sam Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Savo Mrkalj, Jovan Sterija Popović, Dositej Obradović, Jovan Jovanović Zmaj, Branko Radičević, Aleksandar Obrenović...

Izvor: Novosti


Povratak na vesti