Tragedija palanačkog neprihvatanja


Na šestoj večeri IV Pozorišnog proleća u Šapcu odigrana je predstava „Hronika palanačkog groblja“, u dramatizaciji Jelene Mijović, režiji Ivana Vukovića, a u produkciji Kruševačkog pozorišta.

Iz istoimene zbirke pripovedaka velike Isidore Sekulić dramatizovane su tri priče – o Kosti Zemljotresu, o Vlaovićima i o devojčicama koje su tragično nastradale – od kojih je prva komedija, druga drama, a poslednja tragedija. Isti glumci tumače različite likove, što u velikoj meri pokazuje i njihove glumačke sposobnosti. Prodreti u Isidorinu literarnu nit nimalo nije lako, a pogotovo je teško dramatizovati jedno prozno delo. Ipak, Mijović, u saradnji sa dramaturgom Jovanom Ristićem, to čini odlično i Isidorinu misao vešto postavlja na pozorišnu scenu. Ova predstava se bavi neprihvatanjem drugačijih pojedinaca od strane društva. Pojavljuje se lik Palanke (Marija Gašić u prve dve priče, u trećoj Nikola Rakić), koja meri svaku osobinu i reč likova na sceni. Kosta Zemljotres (Nikola Rakić) je, s druge strane, protagonista nedefinisanog pola, za koga se zna samo to da je babica, pri njegovom rođenju, upisala da misli da je muško. Prva priča se bavi upravo tim problemom, ali i načinom na koji pomenuti lik funkcioniše u sredini u kojoj konstantno nailazi na nerazumevanje. Po zanimanju krojač, Kosta Zemljotres ima suprugu i troje dece, ali i vrlo zanimljiv život pun uspona i padova. „Vlaovići nisu umeli da cene žensku čeljad” rečenica je koja se nameće kao motiv druge priče. Leksa (Suzana Lukić) nije išla putem svog srca, već se svojski trudila da sačuva ugled velike porodice Vlaović, koja nije umela da ceni žensku decu. Najtragičnija je pripovest o Kodi (Ema Stojanović), Soki (Suzana Lukić) i Jani (Marija Gašić), devojčicama čiji su snovi, maštanja i detinjstvo uništeni neprihvatanjem i neshvatanjem. Njih tri tragično sebi oduzimaju živote i ostaju deo hronike tog palanačkog groblja.

Odlična scenografija pruža dovoljno prostora za igru, muzika Irene Popović Dragović je savršeno usklađena sa tematikom, a rediteljski rukopis – jasno čitljiv. Krst je simbol koji prožima čitavu predstavu i koji na adekvatan metaforičan način prikazuje ljudsku tragediju, odnosno činjenicu da svako nosi svoj krst u životu.

Poslednja predstava u takmičarskom delu IV Pozorišnog proleća biće „Ujka Vanja“ A. P. Čehova, u režiji Egona Savina, a u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste