Treba li pozorište da ostane na internetu?

Nikola Bešlić
12. apr 2020.

Kako kaže Hladno pivo zajedno sa online drugarima „i ovo će proći”, da li za dve nedelje, tri ili pet meseci, ali proći će. Kada to toga dođe, mi u redakciji jedva čekamo da se vratimo u pozorište, do tada sa promenljivim uspehom gledamo pozorište na internetu. Kao i kod nas, i u javnosti reakcije na ovaj vid pozorišta su podeljene.

Krenimo od činjenica, kada smo objavili prvi tekst pod naslovom: „Ostanite kod kuće i gledajte pozorište”, prvo što se dogodilo je da nam je nalog na serveru suspendovan zbog sumnje na DdoS napad. Brzo smo se oporavili, a tekst je ubedljivo oborio sve rekorde čitanosti na našem sajtu, preko osam hiljada pregleda za dva dana i više od hiljadu „lajkova”. Lično, smatram da je to posledica dve stvari iz samog naslova. Prvo je poziv na razumnu „akciju” tj. ostanak kod kuće, drugo je nuđenje pozitivne zabave/alternative, a pozorište to svakako jeste. Verovao sam da je među ovim lajkovima bilo onih „jer tako treba”, ali prvo emitovanje predstave me je prilično demantovalo.

Predstavu „Bela kafa” na YouTube kanalu Narodnog pozorišta u Beogradu iščekivalo je oko 12 hiljada ljudi. Nažalost, što zbog prevelike zainteresovanosti, što zbog kvaliteta snimka mnogi smatraju da je ovaj pokušaj doživeo fijasko. Mada ko nema razumevanja za „dečije bolesti” ovakvog vida pozorišta, stvarno preteruje. Ova brojka ukazuje na jednu zanimljivost, broj zainteresovanih je bio toliki da bi, s obzirom da je kapacitet scene „Raša Plaović”, na kojoj se inače izvodi, oko 300 sedišta, ova predstava bila rasprodata tokom narednih 40 izvođenja. Naravno, ovaj slučaj je po mnogo čemu izuzetak, pa se ne može uzeti u obzir za ozbiljne statističke analize. No u prilog tezi da je dobar deo ljudi jedva čekao pozorište na internetu mogu dodati subjektivni osećaj da sam, prema mojim društvenim mrežama, bio jedan od retkih koji u četvrtak 26. marta nije gledao Hadersfild. Nadoknadio sam to u subotu.

Kao i kod „offline” predstava, i u slučaju internet prikazivanja, više je faktora koji utiču na odluku gledaoca koju će predstavu pogledati.  Pored standardnih, pisca, reditelja, reputacije pozorišta, glumačke ekipe, tu je sad i kvalitet snimka. Najbolje bi bilo da je predstava snimljena sa više (televizijskih) kamera i jasnim zvukom. Što dalje implicira da takav poduhvat nije lako za sprovesti, samim tim ni jeftino. Tokom vanrednog stanja pogledao sam predstave u produkciji JDP-a i SNP-a, ranije sam gledao predstave Ateljea 212 (ko nije gledao „Radovana trećeg”?) i Zvezdara teatra, a ne mogu da se ne zapitam šta je sa mnogim odličnim predstavama nezavisnih i omladinskih produkcija koje sigurno nemaju snimke koje zadovoljavaju gore spomenute kriterijume.

Kako je to Oliver Frljić primetio u prvom digitalnom izdanju Filozofskog teatra pitanje je kada će se ljudi osetiti lagodnim da borave na manje od dva metra udaljenosti bilo na sceni, bilo u pozorišnom gledalištu. Što dovodi do zaključka da će online pozorište još neko vreme ostati naša sadašnjost, i otvara mogućnost da postane naša bliska budućnost.

Jedni su celu ideju prihvatili sa ushićenjem i rečima da bi predstave beogradskih pozorišta trebalo da budu dostupne ljudima iz unutrašnjosti i kada nije vanredno stanje. Ako ovo gledište malo proširimo, iskreno se ne bih bunio da budem u prilici da gledam predstave evropskih i svetskih teatara kada poželim, pa čak i samo na svom omiljenom ekranu.
S druge strane, kritičari ove ideje kažu, da pozorišta u ovim trenucima besplatno nude sadržaj koji inače nije besplatan i od kojeg zavise plate mnogih zaposlenih na njegovom stvaranju. Pozorišta su kao društveno odgovorne institucije pružila ljudima mogućnost da prekrate vreme u izolaciji uz kvalitetan sadržaj, uz to održavajući neku vrstu prisutnosti.

Ali, „online” pozorište, ne mora i ne sme ostati besplatno u budućnosti. S tehničke strane nije nikakav problem da neko putem interneta plati i dobije mogućnost da predstavu pogleda samo u određenom vremenskom periodu ili samo na jedan klik na link, postoje razne mogućnosti za sprečavanje zloupotrebe.

Ovo bi omogućilo svojevrsnu globalizaciju pozorišta, i u velikoj meri olakšalo širenje i probijanje van granica svog grada i države, verujem da bi i olakšalo viralnost samih predstava. Uz to, otvara se mogućnost za prevođenje predstava na više jezika, a čak bi i samo snimanje njih moglo da postane nezavisno i van velikih televizijskih kuća. Takođe, nakon komentara mog prijatelja da njegova devojka organizuje gledanje sa drugaricama uz komentarisanje na viber grupi, a nije baš čest posetilac pozorišta, verujem da bi pozorišta dobila novu publiku i u bliskom okruženju. A pružilo bi nam mogućnost da pogledamo predstave nastale i pre našeg rođenja.

S druge strane, s obzirom na broj onih kojima nedostaje miris pozorišta, pripremanje za odlazak na predstavu, u šta ubrajam ceo proces od izbora predstave, kupovine karte, doterivanja i samog odlaska u pozorišta, pa i komentarisanje predstave posle izvođenja kao i činjenice da je pozorište kroz istoriju preživelo razvoj radija, televizije i u dobroj meri interneta mislim da nema razloga za zabrinutost za publiku u samim pozorišnim salama.

Pozorište će, kao najstariji vid izvođačke umetnosti, sigurno preživeti pandemiju korona virusa, ali je, kao i cela civilizacija, u neizvesnosti od temeljitih promena. Možemo se već sada pripremati za njih, nije da imamo šta pametnije da radimo, ne?



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste