Umetnici za umetnike u Aleksincu


Drugo veče Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu započelo je promocijom specijalnog broja časopisa “Reč radnika”, koji je objavljen za ovu priliku i naslovljen ”Pozorišni život u Aleksincu”. To je svojevrsna zbirka tekstova o pozorištu u Aleksincu, objavljivanih u lokalnom listu u lokalnom listu “Reč radnika”. Na promociji su govorili Maja Radoman Cvetićanin, Marina Biorac i Zoran Živković.

Na velikoj sceni je odigrana druga takmičarska predstava “Bolivud” u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda, a po tekstu i u režiji Maje Pelević. Radnja je smeštena u jedan gradić na granici, u provinciji. Kako pozorište  nema svoju zgradu, probe se održavaju u nedovršenoj fabrici “Mladost”. Glumci dobijaju vest da u njihov grad dolazi bolivudska produkcija pa, izmanipulisani, sa tračkom nade da će pozorište dobiti svoju zgradu, nevažno pod kojim uslovima, dozvoljavaju sebi da budu povedeni mišlju da će se nešto promeniti. Pristaju na ekstreme, ne bi li se prilagodili novonastaloj situaciji. U predstavi igraju Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Suzana Lukić, Pavle Jerinić, Bojana Đurašković i Danijela Ugrenović.

Kompleksna igra, zanimljiv scenski pokret i energija glumaca upotpunju već odlično napisan tekst. Poetičan, na momente komičan, na momente tragi-komičan, ovaj tekst se apsolutno kvalifikuje za Festival praizvedbi koji u prvi plan stavlja dramskog pisca.

Nakon predstave, glumci Narodnog pozorišta, i sami suočeni sa vrlo sličnim situacijama u proteklih mesec dana, izveli su kratak performans.

“Festival praizvedbe, pre svega, pomaže našim kolegama, spisateljima i spisateljicama, da ih neko čuje i vidi. Kada čoveka nema ko da čuje i vidi, njemu vrlo brzo i lako padne moral. Mi, svojevoljno, iz ansambla predstave “Bolivud” smo se samoproglasili za festival od morala i kolegijalnosti zato što smo mi imali svesrdnu podršku naših kolega u proteklih mesec dana. Večeras smo smislili da dodelimo našu jednu nagradu, a pošto je samo večeras dodeljujemo, onda je to glumac celog festival, koji je pokazao svoj veliki moral. Neki ljudi ovde su hteli da mu ga oduzmu, a on, iz inata, nije hteo da im ga da. Dame i gospodo, dobitnik ove prestižne nagrade, moralni pobednik je, nećete verovati, Sergej Trifunović”, rekao je Pavle Jerinić pred punom salom Centra za kulturu i umetnost u Aleksincu.

Nagradu su uručili Sergejevom ocu, Tomi Trifunoviću. Miloš Đorđević je pročitao pismo koje je Sergej Trifunović poslao aleksinačkoj public ii ponovo je bio pozdravljen višeminutnim stojećim ovacijama.

Pismo prenosimo u celosti:

Pre svega želeo bih da se zahvalim kolegama. Ne što su mi dodelili ovu večerašnju nagradu. Već što su zdušno odbranili obraz esnafa kome pripadamo. Obraz esnafa iz koga sam potekao. Što su odbranili ono što me je moj otac glumac učio:”štagod budeš radio, gledaj da ga radiš pošteno i do kraja.” Ovo se dragi moj tata, zove pošteno i do kraja. I to što si ti juče uradio, zove se pošteno i do kraja. Još jedan iz našeg esnafa, nekada pozorišni reditelj, a danas sveštenik, Nenad Ilić, napisao je jutros koliko je važno što je esnaf stao uz svog kolegu Sergeja Trifunovića. I u daljem tekstu moli Gospoda da sutra prosvetari tako podrže prosvetare, rudari rudare, shvatajući koliko je zajedništvo bitno, u svaka vremena a posebno ova koja su od Djogovih “Vunenih” zbog kojih je odrobijao dve godine zatvora, do ovih “šugavih” gde se neistomišljenici dočekuju gvozdenim štanglama zavrat, u mraku, mučki. S ledja.

Potom bih želeo da se zahvalim vama, aleksinačkoj publici. Gradjanima slobodarskog Aleksinca. Vi ste sinoć, stojećim ovacijama aplaudirali, opet ne glumcu Sergeju Trifunoviću, već sebi. Svojoj hrabrosti, svom nepristajanju na laž i ponižavanje, svom pravu na slobodu. To je onaj pojam koji ovi koji udaraju gvozdenim štanglama mučki s ledja, ne znaju. To je onaj pojam koji ne poznaju ni oni koji skidaju predstave želeći da se uvuku nekome u guzicu, ili zato što je to od njih neko tražio, nebitno je. Juče je na ovom mestu, Kokan Mladenović rekao da je pozorište mesto slobode. Samim tim je još skarednije da neko ko ne dolazi u pozorište i budući živi od uvlačenja u guzicu, ne može znati šta je sloboda, zabranjuje odigravanje pozorišne predstave, tog vrhunskog čina slobode. Ali nije nelogično da to radi, jer takvi se, slobode plaše. I hrabrosti. Plaše se svega onoga što nemaju i svega onoga što baca svetlo na njihov mrak. Nigde nećeš odavde, tužni moj Grujice. U guzici u koju pokušavaš da udješ, odavno više nema mesta. Da si išao u pozorište i čitao nešto, shvatio bi gde odlaze takvi kao ti. Tvoji Aleksinčani, slobodni i divni hrabri ljudi, kao i moje kolege, mi ćemo u večnost. Jer svetlu stremimo. Ti i slične grujice, vi ćete u večiti mrak neke guzice.

Živeli, dragi moji slobodni i ponositi ljudi.

Vaš,

Sergej Trifunović



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste