„Zorom (kad je sasvim tiho)“- predstava po kojoj će se pamtiti počeci festivala „BAŠTeAtar“

Milana Petković
02. avg 2018.

Festival profesionalnih pozorišnih trupa i nezavisnih produkcija „BAŠTeAtar“, po prvi put je počeo sinoć u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu, izvođenjem riječke predstave „Zorom (kad je sasvim tiho)“. Predstavi je prethodila uvodna reč direktora kragujevačkog Doma omladine, Đorđa Đokovića i selektora festivalskih ostvarenja, Aleksandra Đinđića, kao i specijalnog gosta na otvaranju, glumca Nikole Rakočevića. Ideja festivala je, prema rečima njegovog inicijatora, Đorđa Đokovića, da se pruži podrška i ohrabrenje za entuzijastične stvaraoce, te da se njihov rad promoviše i nagradi, s obzirom na to da su odlučili da se na teži, ali lepši i slobodniji način bave umetnošću.

Na festival je prijavljeno 43 predstave iz zemlje i regiona, od kojih je za izvođenje odabrano pet, a „Zorom (kad je sasim tiho)“ je jedina monodrama sa repertoara. Prilikom selekcije, jedan od kriterijuma bio je da predstave koje će se izvesti nisu redovno igrane u pozorištima. Na ovaj način,  odabrane su priče koje se ne uklapaju u konvencije i ne ispunjavaju očekivanja pozorišnih institucija.

Monodrama igrana sinoć, rađena je prema tekstu Sare Kejn Psihoza u 4.48, koji nije pisan kao dramski tekst, već u svrhu ličnih beleški spisateljice o stanjima koje je proživljavala pre odluke o samoubistvu. Psihoza u 4.48 je zapravo aluzija na vreme kada se Sara Kejn često budila usled kliničke depresije od koje je bolovala i od koje je pokušala da se izleči.

Režiju za predstavu „Zorom (kad je sasvim tiho)“, potpisuje Alisa Debelić, koja je zaslužna i za adaptaciju teksta, dok ulogu žene koja je otelotvorenje Sare Kejn tokom poslednjih dana života, tumači Mirta Polanović. Rad na ovoj predstavi započet je kao završni, diplomski rad glumice, a prema Mirtinim rečima, Alisu i nju, spojio je jedan od osnovnih motiva predstave, a to je depresija, od koje su patili ljudi iz njihovog okruženja, ali i one same. Posvetile su predstavu svima koji su prerano izgubljeni od posledica psihoze ove vrste.

„Bitno je to što smo mi svoja lična iskustva iskoristile u kreativnom procesu i s time ozdravile.”, kaže Alisa Debelić.

„Zorom (kad je sasvim tiho)“ je dramsko ostvarenje koje se tokom nepunih sat vremena trajanja, prati s pažnjom koju izaziva zabrinutost i saosećanje za protagonistkinju, čiji slom možemo pratiti s uvidom u razloge koji je dotle dovode. Grčevita borba sa nemogućnošću ispunjavanja društvenih zahteva za pozitivnim i lakim nošenjem s problemima, prikazana je kroz vapaje za pomoć i nesnalaženje glavne junakinje, čija neverbalna komunikacija sa publikom ostavlja neizbrisivo jak utisak. Otpor koji pacijentkinja pokušava da pruži, nailazi na nerazumevanje od strane lekara, koji pokušavaju da joj promene misli i život hemijskim lekovima, koje po potrebi doziraju. Jedan lekar uspeva da prodre do srca pacijentkinje, koja teško podnosi nesrećnu ljubav i spoznaju zaljubljenosti kao vida iluzije u koju se razočarava kada se ona konačno razbije, saznanjem da je učestvovala u prevari, i da niko nikada ne sme da sazna za mrtvorođeno dete, koje rađa nakon afere. Tokom predstave, junakinja govori o nesrećnoj ljubavi, nepoverenju u ljude, nailaženju na teškoće prilikom sklapanja prijateljstava, te samoći, neizbežnoj kratkotrajnosti i prolaznosti životnog veka, koji sebi na kraju dodatno skraćuje, sopstvenim izborom.

Bol, tuga, nemoć i nedostatak mogućnosti za izlaz iz kolotečine, koju stvara život prema nametnutim pravilima, odlično su prikazani u okvirima minimalističke scenografije, u kojoj dominiraju bela i crna boja, bilo kao izraz krajnosti u koju je zapao glavni lik, bilo kao izraz ograničenih mogućnosti, koje su joj na raspolaganju. Najdominantnija boja na sceni tokom predstave je crvena, koja se pojavljuje na momente. Crveni karmin i potpetice, kao simbol oporavka, a potom krv, koja simbolizuje prolaznost.

Neverbalne poruke koje Mirta Polanović šalje publici, sastoje se i iz koreografija, koje svojim ritmom, takođe ukazuju na tromost i obamrlost protagonistkinje usled situacije u kojoj se nalazi. Gestovi i pokreti u ovoj predstavi su toliko moćni da se usuđujem da kažem da ne biste propustili ništa, ukoliko ne biste čuli monologe od kojih se sastoji dramski tekst.

Pokušaje da se uklopi u očekivanja drugih, junakinja je prikazala prihvatanjem terapija, mukotrpnim pokušajima da se stavi u cipele obične devojke, koja može da ustane nakon pada, obuče omiljenu haljinu, popravi šminku i nastavi dalje, bez po muke. Sve njene pokušaje, srozavaju oni koji bi trebalo da joj pomognu, rečenicom: „Vama ne treba prijatelj, Vama treba lek.”

Nakon predstave, održan je okrugli sto u Domu omladine. Na pitanje da prokomentariše stanje na nezavisnoj sceni, glumica Mirta Polanović, rekla je: “Kod nas, u Rijeci, nezavisna scena ne postoji. Ne koriste se raspoloživi prostori. Nezavisne scene nema, užasno teška borba, nažalost. Kao u svemu u životu, treba dati sve od sebe i put će se naći. Ne treba posustajati, treba se boriti. Mladi ljudi treba da se bore i sami stvore svoju nezavisnu scenu.” Alisa Debelić i Mirta Polanović se slažu u tome da kapitalizam i potrebe koje on diktira na tržištu, često pobeđuju u bitci, ali to umetnike ne treba da obeshrabri i demotiviše jer vera u stvaralaštvo uvek treba da teži da opstane.

BAŠTeAtar se nastavlja večeras od 21 čas predstavom "Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi!", beogradskog Reflektor teatra.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste