Glumiti – to je neka vrsta moje strasti koje se je vrlo teško osloboditi. Moj poziv donosi mi mnogo nemira. Zato se osećam kao da sam ušla u reku koju treba gaziti ulažući veoma mnogo veštine da bih se održala. Pa ipak gluma je neophodnost mog bića.
Svojom pojavom i glumačkim izrazom isticala se šezdesetih i sedamdesetih godina kako u pozorištu tako i na filmu i na televiziji. Plenila je nekom čudnom glumačkom energijom, a kolege su govorile da je ona glumica „sa tajnom”. Njen glumački put je kratko trajao, ali ostaće upamćena po mnogim ulogama koje je stvarala u pozorištui i filmu, ali i po tome što je uradila preko stotinu radio drama.
Gluma mi je omogućila pre svega da živim jedan pun život, da plovim kroz nekakvu maštu, kroz nekakve snove, da izvlačim životne sokove iz sebe.
Rođena je u Beogradu 1941. godine. Odrasla je u porodici glumca i pozorišne krojačice, te su njeno detinjstvo obeležile stalne selidbe. Školovala se u jedanaest gradova širom Jugoslavije, živela je u Prištini, Vranju, Smederevu, Sarajevu, Novom Sadu, na Cetinju, u Banjaluci, Nikšiću i Tuzli, da bi najzad ostala u Beogradu kako bi se usmerila na muzičko obrazovanje.
Verujem u rad, i nadogradnju, ali ipak verujem da se umetnik – rađa. Bez onog zračka svetlosti koja se rađa, traje i ostaje sve dok se sam život ne ugasi – nema umetnosti, bar ne one prave, velike.
Muzičko obrazovanje je napustila vrlo brzo da bi nakon toga studirala pravo, istoriju umetnosti, svetsku književnost, a na kraju završila na Pozorišnoj akademiji. Iz prvog puta nije uspela da upiše Akademiju, pa je svoje prve pozorišne korake ostvarila u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, u predstavi „Dubrovačke vragolije”, Marina Držića. Sa ocem je u Zrenjaninu nastupala u četiri predstave.
Godine 1962. upisuje Akademiju i završava je 1966. diplomskom predstavom u kojoj igra ulogu Kleopatre. Na studijama postaje prvi stipendista Pozorišne akademije, a stipendiju joj dodeljuje Atelje 212, gde će igrati svoje prve profesionalne uloge. U Ateljeu 212 igra ulogu Kasandre u predstavi „Trojanke”, Kraljicu Rozamundu u predstavi „Kralj Ibi” (1964), Elektru u predstavi „Elektra 69” (1968), kao i ulogu Maše u „Galebu” (1968).
Feliks Pašić, Glumci govore, Sterijino pozorije, 2003.
Njena Elektra bila je divlje stvorenje, zaslepljeno mržnjom i izbezumljeno od želje za osvetom, stvorenje koje je došlo iz onog vremena iz koga su veliki tragičari civilizovane i uglađene Atine uzimali građu za svoje drame. I snaga glumačkog izraza s kojom je Neda Spasojević odigrala Euripidovu i Kišovu Elektru bila je ono što mi je iz te predstave ostalo u sećanju.
Vladimir Stamenković, NIN, 1972.
S očima iz kojih bleska neka mutna, nezdrava vatra, osetljiva i kapriciozna u isti mah, veoma ekspresivna u nekim scenama i u pasažima kad se prosto guši u spletovima reči, njena Olga neprestano je bežala od života da bi se sve češće sa njim sudarala.
Žarko Komanin, Neotkrivena zagonetka, Večernje novosti 1973.
Neda je tumačila Kandidu slovenski umilno, bez orkestracije jedne Engleske žene, supruge, domaćice. Njene simpatije su mutne, njena govorna fraza ubrzana i ravnodušna. Pa ipak Neda je nosila naviše dramaturške tajne i ljudske hrabrosti...
Prvu Sterijinu nagradu dobija za ulogu Elektre, dobitnica je i godišnje nagrade Narodnog pozorišta u Beogradu, nagrade Večernjeg lista iz Zagreba za ulogu Hasanaginice, kao i brojnih drugih filmskih nagrada.
Za ulogu Olge u predstavi „Terasa” u režiji Jovana Hristića dobija svoju drugu Sterijinu nagradu. Igrala je u Narodnom pozorištu u Beogradu u predstavi „Tašana”, u „Kandidi” ulogu Kandide, kao i u „Hasanaginici” istoimenu ulogu, Melitu u „Ledi”. Na Dubrovački letnjim igrama 1978. godine igra u predstavi „Život i smrt kralja Ričarda Drugog”, a godinu kasnije igra Emu u predstavi „Prevare” – Teatar u gostima u Zagrebu.
Na eksperimentalnoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, „Teatar krug 101”, 1976. godine igra Ameliju Ehart – jednu od osam pacijentkinja u sanatorijumu za umobolne, u komadu Artura Kopita „Kamerna muzika”. Sledeće godine dobija ulogu strasne Marion, Dantonove ljubavnice, u drami „Dantonova smrt”, u režiji gosta iz Ljubljane, Dušana Jovanovića.
Neda Spasojević je uspela za nepune dve decenije rada u umetnosti i sa četrdeset godina života da stvori jasan i neponovljiv profil glumice koji se retko rađa. Bila je to glumica sa tajnom, a to znači sa poetskim zračenjem iz samog jezgra svoje ličnosti.
Jovan Ćirilov
Poslednju ulogu koju je odigrala bila je Katarina Cekić u predstavi „Ubistvo u kafani Dardaneli”. Neda je prerano preminula, 1981. godine, a povodom njene smrti Duško Radović je zabeležio: „Ili Boga nema, ili bira anđele da mu prave društvo”.
Izvor/foto: Neda Spasojević – glumica sa tajnom, Muzej pozorišne umetnosti Srbije (Katalog izložbe), 2016.
