HuPopedija: O regionalnoj saradnji – Igor Koruga – „Umetnik je interventni društveni subjekt”

Milica Sučević
22. Jan 2023.

Kad govorimo o savremenom plesu u Srbiji uglavnom akcenat stavljamo na Bitef dens kompaniju iz koje su iznikle brojne savremene plesne predstave, koje možemo jedino da vidimo na sceni Bitef teatra ili u sklopu određenih plesnih festivala. Međutim, domeni savremenog plesa nisu na zavidnom nivou, usled centralizacije ovog vida umetnosti, kao i izostanak institucionalne podrške države. Na regionalnom nivou postoje određena odstupanja što se tiče savremenog plesa. 

O regionalnoj saradnji kroz savremeni ples pričali smo sa Igorom Korugom, samostalnim umetnikom koji deluje u oblasti savremenog plesa i koreografije. U oktobru publika je na Kondenz festivalu imala priliku da gleda predstavu „Zašto ne(?)”, nastalu po zajedničkom projektu koji je radio sa Ivanom Kalc, umetnicom i koreografkinjom iz Rijeke.

Po njegovom mišljenju regionalni plesni festivali su jedan od najvažnijih nivoa prepoznatljivosti i vidljivosti savremenog plesa. On smatra da brojni festivali na ovaj način omogućuju publici približavanje savremenog plesa i koreografije. Takođe, oni služe kao platforma za transgeneracijsku razmenu i distribuciju profesionalnog znanja i iskustava na polju umetničkog stvaralaštva.

Kada govorimo o srži ovih festivala – plesnim predstavama, kao i predavanjima, radionicama, razgovorima o predstavama – možemo reći da služe kao poligon za ukrštanje različitih umetničkih praksi, metodologija i istraživanja, koje u sebi sadrže kritičko mišljenje, filozofska i društveno-politička promišljanja o svetu danas. To sveukupno definiše savremeni ples i koreografiju kao umetničke discipline koje su danas znatno manje usmerene na individualnost i povučen, eskapistički rad, a više na promišljanje kreativnog stvaralaštva kroz solidarnu i kolektivnu praksu. Time ovakvi festivali pružaju mogućnost da se akteri lokalnih scena susretnu i upoznaju sa umetničkim pritupima pojedinačnih umetnika, trupa, organizacija, kao i sa aktuelnim, „gorućim” temama, iz drugih društveno-kulturoloških okruženja.

Kondenz festival je jedan od dobrih primera po njegovom mišljenju, međutim iako su postojani, ipak regionalnih festivala je veoma malo, usled brojnih faktora:

Nedovoljno finansijske i infrastrukturne podrške, isključivo tržišne i profitabilne kulturne makropolitike, monopoli nekolicine komercijalnih i elitističkih plesnih festivala, nedostatak strateškog plana za budući razvoj kulture, nemogućnost umrežavanja usled nedovoljno finansija, nedostatak prostora za rad, izuzetno malo budžeta za produkciju savremenoplesnog stvaralaštva, nepotpuna razvijenost visokog institucionalnog obrazovanja za stvaranje stručnog kadra itd. Takođe, mnogi pozorišni festivali u Srbiji regionalnog karaktera, koji se ne suočavaju sa ovim problemima u istoj meri koliko plesni festivali, u potpunosti ignorišu plesne predstave. Naravno, čast izuzecima.


Foto: Vladimir Opsenica

Imajući u vidu da je stvarao i van granica Srbije, imao prilike da upozna i regionalnu plesnu scenu, tako smatra da plesna umetnost u regionu zemalja Balkana ima vrlo polifonu istoriju usled različitih društveno-političkih okolnosti u prošlosti.

Razvoj i razumevanje savremenog plesa drugačije se tretiraju u Sloveniji i Hrvatskoj, Mađarskoj, nego u Srbiji i Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, a što je opet drugačije nego u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji itd. Dakle, neke društveno-kulturne sredine bile su više na izvoru informacija o savremeno-plesnim predstavama, dok su neke u vode savremenog plesa ulazile kroz druge dostupne umetničke medije i rad (umetnost performansa, avangardno pozorište, balet, sportske plesove itd). U skoro svakom većem gradu Hrvatske na primer, danas je ponuda savremeno-plesnih predstava mnogo veća nego u Beogradu i Novom Sadu zajedno, a o ostalim gradovima u Srbiji i da ne govorim. Sa druge strane, nijedna od zemalja bivše Jugoslavije, i dalje nema zvaničan, institucionalizovani arhiv za ples.

Dodaje da njega kao umetnika zanima fokus na onu produkciju umetničkih radova koja ne naglašava jedino atrakciju, raskoš, ili neko tek poznato ime, već teži ka posmatranju plesa, koreografije i pozorišta kao modusa za promišljanje, analizu i problematizaciju.

Međutim, bez obzira na to o kojem delu regiona govorimo, danas je postalo teško publici ponuditi plesni rad koji nije spektakl, niti skandal, niti potpada pod tradicionalističke, populističke, patriotske politike, niti se uklapa u agende kreativnih industrija i ekonomija usluga, niti promoviše teme opšteg sadržaja – već radije propituje, edukuje, istražuje čak i pod visoko estetskim i poetičkim umetničkim okvirima. Ovakva retrogradna kulturna politika (koja uključuje i prethodno navedene otežavajuće okolnosti za rad) u potpunosti diktira kriterijume kojima se definiše kultura, pa time i plesna umetnost, njena produkcija, medijska vidljivost, validacija javnosti itd. To je nažalost prodrlo čak i u okvire nezavisnih kulturnih scena u regionu i njihove kritične prakse i zalaganja za umetnost kao javno dobro, čime su se i neki ekonomski nezavisni ogranci politički zbližili sa konzervativnom (neoliberalno-nacionalističkom) kulturnom politikom.

Foto: Karlo Čargonja

Ivana Kalc i Igor su se kroz predstavu Zašto ne (?) udružili u umetničkoj saradnji i koncepiranju afektivnog, fizičkog i kinetičkog prostora za negovanje između (najmanje) dvoje – ljudi, bića, entiteta. Upitali su se zašto (čemu) to danas, a onda izgovorili – zašto ne?

Umetnik je danas oličenje beznadežnog, premorenog i prekomerno identifikujućeg tela pojedinca na tržištu, prinuđen da radi u prekarijatskim/neizvesnim uslovima, u nejasnim radnim odnosima i radnim vremenima, nomadski i na različitim geografskim lokacijama, uvek spreman u niskom startu da generiše svoj intelektualno-kreativni kapital i pristane na njegovu eksploataciju do totalnog samouništenja, kao gladni kojot iz crtanog filma koji bi da dočepa neuhvatljivu pticu trkačicu, to neprocenjivo ostvarenje svih samoostvarenja. Dakle, tempo života kao skrol na ekranu, u čemu smo svi sistemski individualizovani sa svojim ambicijama – jer ukoliko ne doprinosimo svojim radom, usled emotivnog ili mentalnog preopterećenja, bivamo eliminisani iz „trke” i prepušteni samima sebi. 

Na koji način nezavisni umetnici traže put ka ostvarivanju regionalne saradnje i zbog čega je to važno za njihovo stvaralaštvo, Igor odgovara:

Ovaj primer regionalne saradnje, osim što nam je omogućio da zajednički istražujemo određenu problematiku, ujedno nam je pružio i uvećanje finansijske podrške (Ministarstva kulture Srbije i Hrvatske, Gradski sekretarijat u Rijeci, evropska plesna mreža LifeLongBurning) i infrastrukture za rad (plesne organizacije Kabinet u Rijeci i Stanica servis za savremeni ples u Beogradu, Hrvatski kulturni dom na Sušaku u Rijeci, Kulturni centar Magacin, Atelje 212). Konkretnije, osim što smo mogli da platimo sebe za umetnički rad, imali smo prilike da obezbedimo honorare i za druge saradnike. Nažalost, i pored sve podrške i udruživanja, ovde ipak i dalje govorimo o simboličkim sumama, usled pre svega nedovoljnih finansijskih sredstava javnog budžeta namenjenih za plesnu umetnost, u obe republike. 


Foto: igorkoruga.com

Smatra takođe da plesne predstave progovaraju jezikom koji objedinjuje jedino koncept samog umetničkog rada. Svaki plesni rad, praksa, metod uvek ima u sebi „koncept” – jer se formira na redosledu ideja, uverenja, vrednosti, procedura, značenja čak i kada su ona stvorena samom intuicijom.

Uvek podsetim na to da od devedesetih godina sam plesni stil, tehnika i sadržaj više ne čine koncept nekog plesnog rada, zato što time svode koreografiju isključivo na čin „pisanja” jezika tela. Novi koncepti danas u koreografski jezik pored pokreta, misli, svesti, iskustva ili afekta kroz ples, takođe uključuju i propitivanje samih pretpostavki, uslova rada i vrednosti koje određuju sam koreografski rad. Kroz mnoštvo različitih umetničkih promišljanja (konceptualizacija) pokreta, tela, subjektivnosti i kroz hibridnost različitih uticaja, disciplina i žanrova, ovakve prakse konstantno proširuju shvatanje plesa u kompleksniju ideju promišljanja toga šta autor želi da adresira, uradi i postigne svojim umetničkim delom u javnosti u kojoj ga kreira i izvodi. 

U samom konceptu predstava estetsko više nije jedini kriterijum vrednovanja (plesne) umetnosti kao specifičnog i relativno autonomnog oblika stvaralaštva, već je i: političko, kritičko, tehničko, psihoanalitičko, etičko, ekonomsko, feminističko itd.

Umetnik je interventni društveni subjekt i funkcija njenog/njegovog stvaralaštva nije samo da izrazi sebe (svoju dubinu, nutrinu) već i da utiče na vrednosne, ideološke i druge dominantne sisteme koje prepoznaje u kontekstu u kome stvara, odnosno kontekstu u koji interveniše. Dakle, ne verujem u „objašnjavanje” ili „prepričavanje” neke teme gladaocu kroz narative i simbole. Verujem u ples koji deluje na ili dodiruje gledaoca kognitivno, afektivno, čulno, fizički u odnosu na temu/ideju koju obrađuje, i poziva na promišljanje, dijalog, razmenu. 


Foto: Vladimir Opstenica

Igor je pored pomenute „Zašto ne (?)” stvarao predstave poput „Blizina dodira” (2022), Kako objasniti slike muškarcu (2021), „Crystal ball” (2021), „Lounli planet” u Ateljeu 212 (2020), itd... Radio je brojne koreografije i scenski pokret za predstave poput „Revolt”, „Deca”, „Svet bez žena”, „Nora – lutkina kuća”, „Midlseks”, „Lepa Brena prodžekt”, i mnoge druge. 

Ovom celinom HuPopedije o savremenim plesnim predstavama, kao i performansima, koji obuhvataju brojne spektre izražavanja, koji nisu nužno jednostavni i prijemčivi, ne završavamo temu o regionalnoj saradnji. Zanima nas kako izgleda okupljanje umetnika oko jednog regionalnog projekta i na koji način opstaju i traže svoj prostor regionalni plesni festivali.  



 



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste