„Pozorište je preživelo i radio i televeziju, preživeće i Netflix“

Ana Ćurčin

Ana Ćurčin

Zanimanje: Muzičarka

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Ana Ćurčin je kantautorka rođena u Bagdadu, odrasla u Moskvi koja živi i radi u Beogradu. Njena muzika je nežna i moćna, tiha i melodična, bučna i ritmična, leluja kroz indie-rock i folk i koketira sa ambijentom i bluzom. Ana aktivno svira od decembra 2012. godine, nastupa solo ili sa bendom, a njenu muziku publika je mogla da čuje u Srbiji, regionu i širom Evrope. U januaru 2016. godine objavila je svoj prvi studijski album pod nazivom “Sketches of Belonging”. Veliku pažnju javnosti izazvala je saradnjom sa tradicionalnim Ansamblom Kolo i pesmom "Lastavice, lasto".

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Prošlog meseca. Poslednji put bi bio jos bliži da nisam bila bolesna protekle dve nedelje.

2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ?

Gledala sam predstavu „Zašto je poludeo Gospodin R“ R. V. Fasbindera i M. Fenglera u režiji Boba Jeličića. Boris Isaković je sjajan, režija takođe, toplo preporučujem čitaocima predstavu.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Volim da idem u pozorište, ponekad odem nekoliko puta mesečno, s vremena na vreme se desi da ne idem uopšte neko vreme, međutim to su samo neke faze.  U pozorište idem sa najbližima i sa prijateljima iz sveta teatra. Uglavom ne postižem da pogledam sve što me zanima, iako nema tako mnogo beogradskih pozorišta.

4. Ko ti je omiljeni glumac/glumica ili reditelj/ka?

Ne mogu se odlučiti za jednu omiljenu umetnicu ili umetnika, ni kad je u pitanju gluma, ni režija. Međutim, slobodno mogu da kažem da ću se uvek radovati svakoj novoj ulozi Jasne Đuričić jer strahovito poštujem njen rad, mada, nisam imala prilike da gledam sve njene predstave. Njeni likovi u predstavama Tomija Janežića po tekstovima Milene Marković su ostavile pečat u mom pozorišnom sećanju. Ima puno reditelja koje cenim i čiji rad pratim, uvek ću rado gledati predstave Aleksandra Popovskog, Tomija Janežića, Slobodana Unkovskog,  Ane Tomović, Miloša Lolića, Maje Pelević itd., iako gore navedeni reditelji obuhvataju razne estetike.

5. Prema tvom mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?

Mislim da pozorište ima danas još više uloga nego što je imalo pre. Dok sam studirala pozorišnu produkciju u Moskvi, čitala sam neke ranije članke

u kojima se diskutovalo o smrti pozorišta zbog dolaska televizije u svačiji dom. To se, naravno, nije desilo.Reklo bi se da je danas Tetar još više ugrožen zbog Netflixa, HBO-a i raznih drugih medija, koji su nam omogućeni, ali pozorišne sale itekako bivaju pune. Pre mi se čini da pozorište treba i može da ima mnogo uloga: da umiri, zabavi, zapljusne ili probudi gledaoca,  odvede na put i vrati kući, prodre duboko u intimu, zaboli ali i možda zbuni,  zada neko teško pitanje ili optereti nekim znanjem, edukuje. Ono što je neka suština je da uključi gledaoca misaono i ostvari emotivnu vezu sa njim.

6. Završila si studije pozorišne produkcije, na koji način si znanja sa studija mogla da iskoristiš tokom života?

Pretpostavljam da koristim to znanje u svemu što radim. Dosta se bavim organizacijom kad je u pitanju moj bend i naši koncerti, ranije sam radila i u pozorištu. Od januara 2019. godine ću nastaviti organizaciju tajnih koncerata pod nazivom Sofar Sounds (https://www.sofarsounds.com/belgrade). To će biti sjajna prilika da ukrstim svoje znanje iz oblasti produkcije i muzike.

7. Da li možeš da uporediš emociju koju nose muzika i pozorište? (i iz ugla publike i iz ugla autora)

Zavisi od estetike autora, tema, pitanja ili tačnije, postavljenih ciljeva. Iz ugla publike sam se ponekad sama pitala šta mi je jače, muzika ili pozorište. Iskustvo mi pokazuje da kroz muziku ta emocija može da zarazi desetine hiljade ljudi i  da je u tome muzika univerzalniji medij. Bend, pevač, pesma imaju tu moć da kreiraju masovnu kolektivnu katarzu, možda neku vrstu „ekstrovertne katarze“..  S druge strane, pozorište to radi sa gledaocem u tišini, uspostavlja dijalog sa svakim u publici, kao da je svako od nas „jedan na jedan“ sa scenom, glumcem, tekstom, emocijom.

8. Izjavila si ranije da je većina tvojih pesama autobiografska, kako bi izgledala tvoja autobiografska predstava?

Ne mogu to uopšte da zamislim, morali biste da pitate nekog dramaturga ili rediteljku. Jesu pesme autobiografske ali je meni tu muzika primarna, onda dođe pevanje, instrument, pa zatim dođe tekst.

9. Koliko je za tvoj trenutni muzički izraz važna činjenica da si živela na tri kraja sveta? Da li sebe vidiš negde van Beograda za 5 godina?

Često zamišljam sebe opet van Beograda ali i volim što sam još uvek u Beogradu. Verovatno bi za moj muzički izraz bilo važno da se izmeštam iz Beograda. Strašno znači razmena sa muzičarima izvan naše sredine, kontakt sa scenom iz drugih zemalja, kultura itd. Moramo konstantno da upijamo nove stvari kako bismo razvijali taj muzički izraz. Trenutno se miksa naš drugi album „Differences“ koji će izaći na proleće 2019. Pesme i dalje nastaju stihijski, što je na neki način „početnička sreća“. Iz ove perspektive ne mogu da zamislim kako će izgledati rad na, nadam se, šestom, sedmom albumu ali sigurna sam da pristup mora biti drugačiji. Da, nadam se da ću sebe za pet godina „videti“ i van Beograda i u Beogradu.

10. Pratila si protest umetnika u Narodnom pozorištu u Beogradu koji su uspeli da se izbore za smenu upravnika. Koja je poruka poslata ovim protestom? Zašto je za umetnike važno da ne podležu pritiscima?

Mislim da je poslata poruka da kolektiv ima svoj integritet i da možemo da se izborimo za promene. Dejan Savić jeste smenjen ali i Željko Hubač nije vraćen na mesto direktora drame, tako da bih rekla da nisu svi zahtevi glumaca ispunjeni.  Važna poruka je da ne treba ćutati i da nismo sami.

Foto: Marko Cvetković

Anu u HuPikon upisao: Nikola Bešlić