„Verujem da iz prošlosti treba da rekreiramo solidarnost i bliskost“

Ana Vučković Denčić

Ana Vučković Denčić

Zanimanje: Novinarka i književnica

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Ana Vučković Denčić rođena 1984. godine u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je na Radio Beogradu 2. Napisala je više dela, a najnoviji roman Yugoslav našao se u užem krugu Ninove nagrade za 2019. godinu. Roman se može opisati kao elegična poema o zajedničkom vremenu koje je junakinja provela sa ocem. Ona oslikava život u Jugoslaviji, detinjstvo i odrastanje, kroz veoma žive slike koje u sebi nose mirise, ukuse, boje, sećanja i trenutke, predstavljajući odu jednoj zemlji koje više nema.

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Poslednji put sam bila u pozorištu pre deset dana, gledala sam trupu Krik iz Kragujevca, koja je gostovala u Bitefu. Inače je reč o reditelju kog znam dugo i oni su svi počeli da se bave glumom, pisanjem i režijom u Studentskom kulturnom centru u Kragujevcu, kod čuvene Slaje, koju nisam upoznala, ali sam o njoj mnogo čula. Drago mi je što postoji ovakva jedna trupa, što postoji sve više trupa koje su se samoorganizovale i koje su odlučile da stvaraju sa nekim minimalnim sredstvima, da stvaraju pozorište kakvo bi sami želeli da gledaju. Ta predstava mi je bila osveženje.

2. Koju predstavu koju si pogledala u poslednje vreme preporučuješ?

Postoji nekoliko predstava koje su mi se dopale. Jedan od mojih omiljenih dramskih pisaca, Ivan Viripajev, napisao je Iluzije, predstavu koja se igrala u UK Vuk, a režirala je Tanja Mandić Rigonat. To je jedna mala, intimna predstava na maloj sceni, koja ima toliko obrta i ljude uvuče, jer govori o ljubavnim odnosima i jednoj univerzalnoj temi koja nas se svih tiče. Dopada mi se i predstava Pijani u Ateljeu 212, takođe delo Viripajeva. I treća, isto u Ateljeu, Noćna straža, Borisa Liješevića. Taj komad Fedora Šilija ima sve, to je pametno napisan komad, a ujedno je i zabavan. On je postigao ono što je želja svakog dramskog pisca, da istovremeno bude angažovan, da govori o jednoj istorijskoj temi, da govori o istoriji umetnosti i da ima vodviljski zaplet. Posle ove predstave imate utisak da ste mnogo toga dobili i doživeli. Ovu predstavu bih preporučila ljudima koji žele da se zabave, a opet da ne bude isprazna zabava.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Imam tu neku dvostruku ulogu, završila sam dramaturgiju, što znači da sam pisala drame i filmska scenarija, iako se time nisam aktivno bavila. Pošto radim na Radio Beogradu gde pratim film, ponekad se dešavalo da sam pratila pozorište. Čitave jedne godine sam pratila repertoar i sva gostovanja, ali ako to izuzmemo, veoma volim da idem u pozorište i često idem sama. Takođe idem sa mamom, sestrom ili sa ekipom sa kojom sam studirala. Ponekad se nađemo iz       tog sveta slučajno na predstavi bez dogovaranja.  

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?

Pomenula sam Borisa Liješevića, on je reditelj koji meni prija, prija mom  senzibilitetu. Retko da me je neka njegova predstava razočarala. Pomenula sam Fedora Šilija, on i Boris su saželi ono što mene uzbuđuje, ono što ja volim. Takođe, Staša Koprivica je rediteljka čije predstave volim, pogotovo kad se ona bavi pozorištem za mlade, kao što je njena predstava Čarobnjak iz Oza. Što se tiče glumica i glumaca to se menja. Goran Jevtić mi je među omiljenima, on svojom glumom uvek donese nešto sasvim novo. Drago mi je takođe što se Jelena Stupljanin vratila iz Amerike, ona je sjajna glumica.

5. Prema tvom mišljenju koja je društvena uloga pozorišta danas?

Neminovno je pričati o tome, mislim da je i kada se vratimo u Antiku, gde su svi bili jedinstveni u tome koja je društvena uloga u Polisu, čini mi se da i sada možemo govoriti o angažovanom ili manje angažovanom ili eskapističkom, zabavljačkom pozorištu.

Ta mešavina izlazi iz uticaja Bitefa, postdramskog teatra, raznih uticaja koji nisu samo evropski, nego na primer afrički, sa kojim smo mogli da se upoznamo prethodnih godina na Bitefu. Volela bih da naše pozorište grli sve te različite uticaje i da u tom smislu odgovara ovom društvu. Čini mi se da u pozorište idu ljudi koji već znaju neke stvari, pa potkrepljuju svoje stavove i u tom smislu pozorište bi trebalo da bude dovoljno komunikativno, iako sam ja naravno za to da postoji potpuno nekomunikativno pozorište, za publiku koju to interesuje. Trebalo bi da postoji pozorište koje je komercijalno, ali ne i isprazno u isto vreme. Imamo struju vrlo angažovanog teatra, sestre Bogavac na primer, ta vrsta društveno angažovanog teatra koji to ne krije, govori o tome da je to jedna od glavnih funkcija tog delovanja. Imamo i mjuzikle koji se često tumače kao neki eskapistički žanr sa pevanjem i igranjem, ali kroz istoriju ovog teatra mogli smo da vidimo koliko je on često otvarao neke najvažnije teme koje nas se tiču.

6. Knjiga Yugoslav nam donosi slikovito, skoro filmsko proputovanje kroz Jugoslaviju i povratak u jednu državu kroz vizuru sećanja tvog oca. Koliko je spoznavanje prošlosti i sadašnjosti uticalo na tvoje pisanje ove knjige?  

Ono što je bio okidač pisanja ove knjige jeste bolest i smrt mog tate, ali sam ja pre toga razmišljala o tom svetu i toj Jugoslaviji: da li je zaista sve to bilo toliko idealno, ili je to ona ljudska potreba da se ono što je prošlost ulepša. Kao što Hičkok kaže: Uvek ostane ta neka krtina, uvek ostane nešto što su važni i veliki doživljaji, a ne ono dosadno.

U tom smislu sam imala dugo potrebu da govorim o tom svetu i o iluzijama naših rodiitelja, o tome da li su oni izgubili nešto veliko što su mislili da će trajati zauvek, kao što su taj sistem i ta zemlja, pošto su propali i nestali i za to postoje razlozi, ali ona je naizgled delovala vrlo idilično. Ono što je mene zanimalo jeste činjenica kako se u ovom sad vremenu ponaša osoba koja je izgubila tu vrstu iluzije, kao što je moj tata. Slušala sam različite priče, ne samo mog tate, nego i pripadnika njegove generacije i želela sam da na neki način uhvatim jednu univerzalnu, generacijsku priču, o mojoj generaciji i generaciji mojih roditeja, ali i generaciji naših baka i deka. Koliko je nama važno različito nasleđe, koliko nam te arhive i slike govore o tom svetu i da li su one zapravo merodavne ili je sve jedna velika iluzija. Pokušala sam da pričam priču o bliskosti generacija i o tome kako mi razumemo jedni druge.

7. Šta povezuje sve generacije na ovim prostorima?

Povezuju mirisi, ukusi, boje. Povezuje nas to kolektivno sećanje. Na Instagramu možete da nađete prodavnicu stvari iz Jugoslavije, lampe, fotelje, koje dostižu neke velike cene. Ljudi ipak žele ipak da poseduju deo tog sveta. Taj svet je bio savršeno kodifikovan, zapravo mi smo imali odgovor na sve negde na Zapadu. Imali smo i pank i new wave kad je to bilo u Londonu, imali smo i mi svog proizvođača televizora, imali smo svoju modu i trikotažu, imali smo Aleksandra Joksimovića, koji se mogao porediti sa Diorom. Imali smo savršene odgovore na sve to, a nekad to nisu bili samo odgovori, nego smo u nečemu bili prvi.

Oni koji se sećaju Jugoslavije sa setom to rade s pravom, čak i ja, gledajući tu arhivu i to nasleđe koje nam je ostalo iz te zemlje, vidim jedan svet koji je bio pametno osmišljen, koji je funkcionisao, možda i baš zato propao. Težio je savršenstvu i predstavljao je jednu vrstu utopije, koja je stajala na klimavim nogama. Verujem da dobre stvari iz te zemlje danas treba da rekreiramo, na primer solidarnost i bliskost. Moj brat i sestra koji su mladi, bez ikakvih predsrasuda danas idu u zemlje bivše Jugoslavije. Normalni ljudi se potpuno neopterećeno povezuju, što prijateljski, što poslovno i taj odnos normalno funkcioniše.

8. Koji je to miris što te najviše veže za detinjstvo, odrastanje, za Jugoslaviju, koji bi povezala i sa knjigom?

Dva su mirisa. Prvi je vezan za kruške, koje smo imali u dvorištu i davno smo ih posekli, i to je razlog što ja i dalje volim kruške, volim ih u kolačima, lenjim pitama. Drugi je svakako puding i griz, griz sa višnjama ili trešnjama, raznim voćem, to je ono što je moja baka pravila. Moram da dodam i ukus, ono što se pojavljuje i u mojoj knjizi - to su urmašice koje mi je pravila druga baka, kao i mućeno jaje sa šećerom, koje ne znam da li su mlađe generacije jele. Mislim da su danas oprezni i pametni roditelji koji ne žele da im deca imaju problem sa salmonelom, ali je meni moj deka pravio i to sam jela kao neku vrstu fila i sećam se da je moja mama uvek imala problem sa tim govoreći da to nije zdravo i termički obrađeno.

9. Ono što se oseća tokom čitanja knjige jeste da svaka rečenica u sebi nosi neku sopstvenu priču. Te rečenice opisuju male životne rituale, mesta u Beogradu, toplinu ljudi, ljubav prema Jadranu, uživanje u svakodnevnim sitnicama. Koliko danas uspevamo da negujemo te sitnice i da uživamo u pomenutom, da uopšte cenimo jednostavnost? Da li negujemo tu kulturu uživanja?

Balkanci o sebi misle da su ljudi koji umeju da uživaju u životu, a onda odu u neke zemlje Mediterana i vide da neki narodi to bolje sprovode nego mi. U tom smislu mislim da smo došli do tačke pucanja, barem u mom okruženju. Ljudi da ne bi poludeli, da ne bi došli u situaciju da se razbole i da nestanu, stavili su tačku na tu vrstu izgaranja u poslu, u obavezama ili u nekoj jurnjavi. Sve više ljudi koje znam počinje da uživa u životu i da stavlja tačku na neke stvari, upravo zbog toga što smo na hiljadu primera videli kako izgleda pucanje i sagorevanje. Znam ljude koji su odlučili da smanje radne sate ili da zaista odu na pauzu za ručak i da ostanu sat vremena, da lagano ručaju bez gledanja u telefon i obaveze. Ljudi shvataju da imaju neke hronične bolesti, a imaju trideset pet godina i oni su odlučili da to ne bude više tako. Mislim da ljudi     polako shvataju da treba nešto da urade za sebe, jer neko drugi to neće uraditi za njih.

10. U jednom intervjuu si objasnila da te ispunjava rad na radiju i da taj rad za tebe ima "intimistički" pristup. Znajući da su danas mnogo popularniji neki drugi mediji, šta je ono što te inspiriše u procesu rada na Radio Beogradu?

Za početak, to su rekli gosti koji dolaze kod nas, ne morate da se   šminkate, da izgledate savršeno, iako smo mi na radiju lepi i negovani. (smeh) Mene je oduvek privlačilo što je taj medij toliko intiman, u smislu da vi možete raditi druge stvari po kući, sređivati sobu ili putovati, voziti se gradskim prevozom, stajati na kasi u prodavnici, a slušati radio. Činjenica da je tu neko ko vam nešto govori, a on mora da vas privuče nečim što je više od neke slike, on tu sliku treba da vam stvori govorom, temom i onim  što ima da vam kaže, a i muzikom, koja je takođe važna. Ono što je mene privuklo baš na Radio Beogradu 2 to je program kulture i umetnosti, to što mi govorimo o informativno važnim temama u kulturi, ali imamo te razgovore u kojima može da se desi neka magija. Mislim na razgovor jedan na jedan, kad vam se neko otvori, kad vam kaže nešto što nikome nije, zato što taj razgovor traje i ima neku ličnu notu. Ovo je radio u kom je vreme malo usporenije i to je ono što je važno. 

Anu u HuPikon upisala Milica Sučević

Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs)