HuPikon: Dejan Stojiljković
Dejan Stojiljković je rođen u Nišu, gde živi i radi. Do sada je objavio romane „Konstantinovo raskršće”, „Duge noći i crne zastave”, „Znamenje anđela”, „Kainov ožiljak” (u četiri ruke, sa Vladimirom Kecmanovićem). Zatim, „Olujni bedem”, „Dukat za Lađara”, kao i prozne zbirke „Leva strana druma”, „Low Life”, „Kišni psi” i „Neonski bluz”.
Autor je više dramskih tekstova i strip-scenarija. Pisao je scenario za obe sezone serije „Senke nad Balkanom”. Potom za serije „Žigosani u reketu”, fillm i tv seriju „Toma”. Njegovi dramski tekstovi realizovani su i u pozorištima širom Srbije. Za svoj prozni rad dobio je Andrićevu nagradu (za zbirku priča „Neonski bluz”). Nagradu „Miloš Crnjanski” dobio je za roman „Konstantinovo raskršće”.
1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?
Nedavno, u Čačku, na premijeri monodrame „Vetar i zastave” po mom tekstu, a u kojoj igra sjajni mladi glumac Nikola Šurbanović.
2. Koju predstavu, koju ste pogledali u poslednje vreme, preporučujete?
Zvezdara teatar – „Osama – Kasaba u Njujorku”, u režiji Darka Bajića, a po tekstu Vladimira Kecmanovića. Moj drug Andrija Kuzmanović igra glavnu ulogu, a tu su i ostali glumci, uglavnom mladi, zaista puno energije, emocije i talenta u jednoj predstavi koja vas neće ostaviti ravnodušnim.
3. Koliko često i sa kim najčešće idete u pozorište?
Pošto sam i dramski pisac, idem i zbog uživanja u igri i zbog profesionalnih obaveza. Nažalost, pozorište u mom rodnom Nišu odavno nije na onom nivou na kom je bilo, tako da niški teatar ne posećujem dosta dugo, niti ću uskoro, ali zato gledam predstave u pozorištima drugih gradova. Volim da idem na premijere i predstave sa suprugom, ali neretko idem i sa prijateljima.
4. Ko Vam je omiljeni glumac/glumica ili reditelj/rediteljka?
Teško je odlučiti se... Ali ako baš moram da biram – Tihomir Tika Stanić, koji je neprevaziđena glumačka veličina, kako na filmu, tako i u pozorištu, a što se tiče reditelja, tu se dvoumim između Juga Radivojevića i Kokana Mladenovića.
5. Prema Vašem mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?
Kvalitet pozorišta vam mnogo govori o civilizacijskom nivou neke države ili društva, to je skala na kojoj se meri dokle smo dobacili kao ljudi i misleća bića, tako da je društvena uloga pozorišta nesagledivo bitna. Ako želite da vidite kakva je neka država – idite da pogledate neku predstavu u njenom najpoznatijem teatru.
6. U životu svi tragamo za nekim stvarima i trudimo se da ih ostvarimo, za čime tragaju Vaši junaci iz knjiga?
Kada ne tragaju za izgubljenim artefaktima i kovčezima u kojima su pohranjene velike tajne, uglavnom tragaju za samim sobom.
7. Kada pišete svoje likove, koje osobine običnih ljudi volite da im dajete, a koje osobine supernaturalnog?
Više volim naš, domaći izraz – „natprirodno”. Osobine običnih ljudi se same nameću, prirodno i organski, jer su to ljudi koje, da se andrićevski izrazim, otimam od života. Dakle, te likove srećem u svakodnevnom životu i onda oni uđu u moje priče, oni su pametni i glupi, srećni i očajni, snađeni i nesnađeni... Zavisi od situacije. Kao i svi mi ostali. Što se tiče natprirodnog, volim junake koji su veći od života, kao što su Nemanja Lukić ili anđeo Jurijel, koji se pojavljuje u nekoliko mojih pripovedaka. Omiljene osobine koje volim da im podarim su besmrtnost i nadljudska snaga, jer to su temelji superherojštine.
8. Pisali ste drame koje su izvođene u pozorištu, ali i scenarije za serije i filmove. Koliko se razlikuje pisanje za pozorište kao nešto što je živo i dešava se pred nama od pisanja scenarija za seriju, film?
Razlika je velika jer se radi o dva različita medija. Pored toga, režija filma i režija pozorišne predstave su dve potpuno drugačije stvari. Kada pišem scenario za film ili seriju, strogo vodim računa o produkcijskim uslovima, jer to što zamislim neko mora i da snimi, u pozorištu je stvar opuštenija ali neke stvari donose podjednako zadovoljstvo, kao što je, na primer – rad sa glumcima.
9. Uskoro izlazi Vaš novi roman „Zvezda nad prazninom”, koji govori o velikom niškom pesniku Branku Miljkoviću. Šta Vas je inspirisalo da pišete o njemu i zašto je opasno ubijati pesnike?
Brankova tragična sudbina, misterija njegove smrti i njegova poezija koja je istovremeno prelepa i kriptična bili su dovoljan podstrek da krenem u pisanje tog romana, mada, moram da priznam, nije bio nimalo lak zadatak i oklevao sam neko vreme pre nego što sam odlučio da se upustim u tako nešto. Prosto nisam sebe smatrao dovoljno dobrim i ozanaćenim piscem da se uhvatim ukoštac sa jednom tako velikom temom. „Opasno je ubijati pesnike” – to je rečenica kojim se završava roman i da biste odgonetnuli njeno pravo značenje morate pročitati tri stotine stranica romana koje joj prethode.
Dejana u HuPikon upisala Jovana Ranđelović
