„Dno bi trebalo da bude na mnogo višem nivou“

Nikola Škorić

Nikola Škorić

Zanimanje: Komičar

Mesto stanovanja: Novi Sad

Biografija:

Nikola Škorić je rođen u Rijeci 4. maja 1976. godine, a već 26 godina živi u Novom Sadu. Po zanimanju je profesor istorije, čime se nikad nije bavio, radio je kao profesor engleskog u privatnoj školi jezika i kao kopirajter u marketing agenciji. Ipak, najpoznatiji je po ulozi Dragana Jove Torbice u seriji „Državni posao“ koja se emituje na Radio-televiziji Vojvodine. Zajedno sa Dimitrijem Banjcem i Dejanom Ćirjakovićem autor je i „Noćne smene“, „Velike Srbije“, „Pravog fudbala“, „Srba u svemiru“...

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Bio sam pre par meseci na „Bog masakra“ – vrhunska predstava - na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta. 

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Upravu ovu „Bog masakra“ - dobar tekst Jasmine Reze; postoji i film „Carnage“ koji je režirao Polanski, i super je priča: radi se o četvoro ljudi, tačnije dva para, a sve se dešava u jednoj prostoriji.  Preporučujem i predstavu „Duh koji hoda“ - na više nivoa zanimljiva priča, dobra scenografija i režija Aleksandra Popovskog. 

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

U poslednje vreme idem češće, ali ni to nije dovoljno često, pre svega zbog obaveza i male dece. Najčešće idem sa suprugom. 

4. Ko ti je omiljeni glumac/glumica, reditelj?

Mom srcu draga glumica je Tatjana Pjevac, ali ona se pojavljuje kod nas u “Državnom poslu”, pa ne znam da li se to računa. Kao i Strahinja Bojović, oboje su iz SNP-a. Ne idem dovoljno često u pozorište da bih napravio neku selekciju po pitanju glumaca i reditelja.

5. Koji je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Možda će se mnogi naljutiti, mislim da pozorište delom treba da zabavi. Ne mislim na taj najabanilniji način zabavi, da se ljudi smeju, nego da to što se igra na prvom mestu mora biti zanimljivo, da priče koje se pričaju pozorišnim jezikom, treba da privuku ljude da dođu u pozorište. Nisam pristalica toga da svaka predstava treba da bude društveno angažovana, to je sloboda autora. Mislim da je preterivanje da pozorište mora da kaže nešto što je aktuelno. Sa druge strane ne može da pobegne od toga da ono govori duhom svog vremena i treba da govori.

6. Nekvalitetni sadržaji se pravdaju time da to publika želi? Misliš li da je to istina ili su takvi sadržaji ipak nametnuti? Može li se pozorište više nametnuti široj publici?

Mislim da se to nameće, tj. to im se daje. Ne verujem u onu priču da svako ima daljinski kod kuće i da može da prebaci. Kad bi sadržaj bio kvalitetniji ljudi bi takav sadržaj gledali. Mislim da se izgubio onaj segment televizije i drugih medija koji bi trebalo da obrazuje i da ljude upućuje na standarde kvaliteta programa koji se konzumira. Ne mora to sad da bude ozbiljna književnost ili slično. Dno bi trebalo da bude na mnogo višem nivou nego što je sada, ali ovo nije samo kod nas; to je globalni problem.

Što se tiče pozorišta mislim da je to treba bude dvosmerno, to je jedno vrzino kolo. Mislim da može i moralo bi, sa jedne strane. A sa druge, masovni mediji bi trebalo da upućuju na to. Sistem funkcionisanja u našim pozorištima ponekad podseća na državni posao koji mi karikiramo. Moje iskustvo je da u većini državnih firmi vlada slična atmosfera: postoji jedan deo ljudi koji radi i bez kojih bi se sve raspalo i drugi,  koji je tu da mu prođe vreme i da ima neki dinar od toga. Mislim da i u pozorištima taj sistem treba da se promeni da bi se sve kockice posložile.

7. Kakav je osećaj kada "Državni posao" prebacite iz podruma na scenu?

Zanimljiv, čudan, ovo nam je treća predstava. Bilo nam je jako teško u početku, ali smo se navikli. Cenim rad ljudi kojima je to životni poziv, sada je i nama to postao delom, ali mi smo tu došli sa strane. Drugačije je od kamere, uživo odmah dobiješ potvrdu. To je teže, u našem slučaju ako nam se ne smeju teško nam pada.

8. Igrate Torbicu već 6 godina, da li si imao problema da obožavaoci ne razdvajaju tebe od lika? Koliko to može biti opasno?

Ima takvih ljudi, solidan broj, ne predstavlja mi problem, ponekad čak i pustim, pa razgovaram sa ljudima kao Dragan Torbica. Nije bilo problema, jer je cela serija vrlo dopadljiva, kao i taj lik. Verujem da ima ljudi koji ne vole taj lik, ali nisu se javljali.

9. Po struci si profesor istorije, dok je tvoje trenutno zanimanje prilično daleko od toga. Da li bi naše društvo trebalo da bude otvorenije ka promeni zanimanja tokom života?

Jeste daleko, i to dosta daleko. Mislim da bi moralo da bude otvorenije. Ne znam kako je kod mlađih generacija, ali u mojoj i starijim, bila je mantra posao u struci, posao u struci. Često kad upišeš neku srednju ili fakultet tog posla već tada nema. Ne treba čekati da ti to nešto padne sa neba nego probati, makar i nešto potpuno drugačije.

Foto: mojnovisad.com

Nikolu u HuPikon upisao Nikola Bešlić