„Ana Karenjina” Novosadskog pozorišta: „Premalo smo pričali o pojedincu”

Milica Amidžić
okt 2019.

 „Ana Karenjina” po romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja, u produkciji Novosadskog pozorišta, biće premijerno izvedena 29 oktobra u renoviranoj Velikoj sali Novosadskog pozorišta. Inscenacija jednog od najvećih dela istorije književnosti načinjena je u režiji Dejana Projkovskog..

Rediteljska vizija Projkovskog izmešta arhetip Ane Karenjine i njenog sukoba sa licemejem društvenog ustrojstva iz devetnaestovekovnog realizma u savremene okvire, sa svime čime aktuelne norme i vrednosti guše savremenog pojedinca i ograničavaju ga da ispuni svoj primarni poriv – da živi autentično. O srži ideja koje nosi ovaj roman, a najpre o tome na koji način je ovaj večni simbol pobune oživeo na sceni Novosadskog pozorišta, porazgovarali smo sa rediteljem.

 Novosadsko pozorište je poznato po  kvalitetnim i uspešnim saradnjama sa gostujućim umetnicima. Kako je došlo do Vaše saradnje sa njegovim ansamblom na ovom projektu?

Ja sam prvo imao sreću da pogledam neke predstave u produkciji Novosadskog pozorišta, tako da sam se upoznao sa ansamblom, strašno mi se dopala ta njihova kreativnost, energija koju imaju na sceni. A sa druge strane, gostovale su tu moje predstave na Synergy festivalu, INFANT festivalu, moj Otelo, Prometej – tako da mislim da smo se upoznali preko našeg rada. Tako smo i stigli do tog da sa direktorom Valentinom Vencelom, iz potrebe i jednih i drugih, zajedno ispričamo jednu našu priču na sceni.

 Režija klasičnih komada, bilo dramskih bilo adaptacija književnih, uvek je zadatak koji zahteva inovativan pristup tekstu. U kakvom ruhu ovog puta možemo videti ovaj Tolstojev roman?

Nadam se u pravom. Uvek je pitanje da li je nešto savremeno na sceni ili ne, uvek mislim da  to nije u pakovanju forme, nego u samoj suštini zapravo. To je i smisao pozorišta, da mi tretiramo i živimo trenutak. Zato je pozorište najadekvatnije i najbliže životu. Tako da sad pokušavamo da, tu našu predstavu, sva ta pitanja I teme koja otvara sam roman Karenjine nekako prevedemo na naš današnji, savremeni jezik. Nekad se čovek – to je isto kao kad radite Šekspira – Tolstoj, Dostojevski, svi ti veliki pisci, zato su veliki i večni, jer kad čovek čita njih ništa se nije promenilo u ljudskim odnosima. U duši čoveka uvek je ta jedna poruba koja recimo ima Karenjina i uvek je to pitanje: šta je važnije – pratiti individualnu sreću ili biti deo tih društvenih okvira ili moralnih okvira koja nameće naša sredina, koja nameće naša tradicija, koja proizlaze iz svega što je društvo. Tako da nekako, sad dok radimo predstavu, stigli smo do toga – Marta Bereš koja igra Karenjinu i ja smo pričali da je zapravo naša Karenjina možda jedan ženski Hamlet, zato što se ona, na neki način, kao i Hamlet, bori kao individua protiv svega onoga što je društvo I svega onoga što je možda i politički sistem kod njega, samo što naša Karenjina pravi tu ličnu porubu protiv moralnih okvira u društvu i postavlja pitanje: šta je važno , pratiti indiviualnu sreću i koja je cena koju čovek treba da plati da bi imao svoju slobodu u svakom smislu – slobodu izbora, slobodu vlastitog ličnog života, slobodu da voli, slobodu da ide onim putevima koje čovek odabere das u pravi. To je borba da čovek bude ono što zaista želi da bude i nekako mislim da sama predstava svim tim preispituje šta znači ljubav danas, šta znači voleti, šta znači porodica, šta znači sreća. Trudimo se da uđemo u srž, suštinu svega toga. Najlakše je pričati i izgovoriti jednu reč. Najteže je pronaći suštinu i razumeti šta se krije iza tog slova i te reči kada se kaže.

Koliko je Tolstoj zahtevan za postavljanje na scenu i čime biste prokomentarisali njegovu aktuelnost i danas?

Ima jedna rečenica kojom počinje roman. To je možda jedna od rečenica početaka romana koje svi pamtimo, čak I oni koji nisu čitali Tolstoja to znaju. “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.” . Ana Karenjina je jedan od velikih romana, jedan od velikih izazova u pozorištu, što se tiče i same pozorišne kuće, I što se tiče glumačkog ansambla i reditelja. Pre ovoga sam radio “Braću Karamazove” u Narodnom pozorištu u Sofiji. Sva ta velika dela koja čovek radi , ona su toliko već velika i važna da je jedino što ostane da mi pokušamo maksimalno da uđemo u roman, maksimalno da ga preživimo, i naravno da stvorimo jedan savremeni pozorišni jezik. Nekako i u ovoj predstavi trebalo bi da se otvaraju sva prava pitanja , sve dileme. Voleo bih da svaki gledalac kad izađe sa predstave izađe sa svojim intimnim odgovorom na neka pitanja, I da ima svoj lični odnos prema predstavi i materiji.

Anin lik je jedan od tipskih karaktera koji su večna inspiracija za umetnost. Budući da je moto nadolazeće sezone Novosadskog pozorišta „Ožiljci” , gde je mesto njenog lika na sceni modernog teatra ?

Ana Karenjina je jedan odličan ključ da pričamo o nama. Poslednjih godina, recimo, mi na Balkanu smo se toliko trudili da postanemo deo nekih globalnih priča, neke mreže, asocijacije, a premalo smo pričali o nama. Premalo smo pričali o pojedincu. Nekako mislim da već godinama, decenijama na Balkanu čekamo neke asocijacije, a zapravo ljudski život teče , prolazi. Ana Karenjna je tačno sada taj ključ. To je zapravo jedna žena – nije važno da li je žena ili muškarac – jedan čovek koji hoće da bude srećan. I zapravo , Ana Karenjina je bila ta vrata koja otvaramo I bavimo se time šta zapravo znači ljubav , koliko je čovek spreman na žrtve, koliko je spreman da pobedi sebe, svoje strahove, da bi pronašao smisao svog postojanja. U tom smislu mislim da će Ana Karenjina u našoj predstavi biti jedan složen sistem, jer unutra , sve ove ostale likove – Karenjin, Vronski, Levin, Kiti – svako od njih ima neku svoju priču, jednu borbu, tako da ova predstava pokazuje da crno nikad nije do kraja crno, belo nikad nije do kraja belo, da zapravo ima puno nijansi unutra i da je zapravo to naš život.

Kako je Marta Bereš, koja igra ovu ulogu , a koja se već ostvarila u ulogama sličnog tipa, iznela Aninu priču na sceni?

Mislim da je Marta Bereš jedna glumica apsolutno svetskog kalibra, kao što ima još puno kolega u Novosadskom pozorištu koji imaju tačno šta da kažu danas. A Marta je jedna glumica sa kojom čovek kad radi, nekako to su glumci - moji profesori - pričali, da kad nađeš pravog glumca za scenu preko njega čuješ tišinu, ili preko tog glumca tišina na sceni priča. Mislim da je Marta jedna od takvih glumica koja nosi neverovatan svet u sebi, I zapravo samo sa takvim glumcima možeš da ispričaš stvari , emocije, za koje su nekad reči nedovoljne. I Karenjina, sama naša predstava, ima puno mesta na kojima kad reči prestanu, treba da se nađe pravi jezik kojim će se pričati.

 U predstavi igra ceo ansambl Novosadskog pozorišta, gde istaknutu ulogu Ane igra Marta Bereš, Karenjina Atila Nemet, dok Vronskog igra Arpad Mesaroš.

 



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste