Deseti „Šekspir festival” pod sloganom „To ispade bolje no što sam očekiv’o” održaće se od 29. juna do 5. jula u autentičnom ambijentu rezidencije Vila Stanković. Ovaj jedinstveni festival koji neguje Šekspirova dela otvoriće predstava „Bogojavljenska noć” koju režira mladi reditelj Ivan Vanja Alač. Sa njim smo razgovarali o ovoj predstavi, festivalu kojem se raduje, ali i drugim predstavama koje je imao priliku da režira za različita pozorišta.
Foto: Nemanja Jovanović (nova.rs)
Režiraš predstavu „Bogojavljenska noć” koja će otvoriti 10. „Šekspir festival”. Kako je izgledao proces rada na predstavi?
Proces i dalje traje, a kako sam jedan od onih reditelja koji ne misle da je premijera kraj rada na predstavi, trajaće, čini mi se, i posle nje. S obzirom na mali vremenski period u kome postavljamo jednu zahtevnu i obimnu petočinku, rad je veoma je intenzivan sa svakodnevnim duplim probama između kojih valja stići rekapitulirati šta se uradilo na protekloj, a i spremiti se za sledeću. Retki su dani pauze, ali smo uspeli da napravimo celinu za koju verujem da će iz igranja u igranje rasti, jer već sada glumci postaju sve sigurniji u materijal i počinju da se igraju u okviru njega.
Šta te je privuklo da režiraš baš ovaj Šekspirov tekst?
Kod ove komedije privukla me je evidentna dualnost njenih likova, i to ne samo Viole koja je bukvalno premaskirana u muškarca, svog brata blizanca, već i ostalih likova čija prava lica upravo prerušena Viola demaskira – mudra luda, vitez kukavica, zaljubljena grofica u crnini...
Takođe, zanimljivo je da je „Bogojavljenska noć” drama u kojoj se najčešće spominje reč „ludilo” od svih Šekspirovih drama. Dakle, to nije ni „Hamlet”, ni „Magbet”, ni „Kralj Lir”, ni „Ričard III”, već upravo komedija čija radnja jeste smeštena u Iliriji, koja je obuhvatala meditaransko primorje i u jednom momentu se prostirala i do delova današnje Srbije. Saznanje da je Šekspir za ovo podneblje najviše puta u drami spomenuo ludilo olakšava, ali i obeshrabruje, jer daje uvid u to da na ovim prostorima ono vlada oduvek.
Predstava „Bogojavljenska noć”, Pozorište mladih
Kolika je po tvom mišljenju važnost festivala za mlade glumce i reditelje da se istaknu, ali i za publiku koja ima priliku da ih poseti?
Meni je pre svega važno što mislim da se sam ne bih usudio da radim Šekspira, barem ne još nekoliko godina, bez predloga i pružene prilike mog profesora, a osnivača i umetničkog direktora „Šekspir festa” Nikite Milivojevića, koji je još od kada sam kod njega studirao radio sa nama studentima na demistifikaciji Šekspira i dokazivanju da njegove komedije nisu, kako sam kaže: „muzejska stvar, već stvarni svet, i to u velikoj meri ovaj naš svet”. Festival je zaista jedinstven zbog ambijenta u kome se igra, a koji zaista podseća na mini Gloub teatar, a prilika koja je samo u ovoj predstavi pružena mladima verujem da može da rezultira sa više od jedne predstave po Šekspirovom delu, jer se radeći na „Bogojavljenskoj noći” nama se polako rasvetljavaju i ostala dela iz ovog najvećeg opusa u istoriji drame.
Predstavu „Otočka terca” režirao si u Hrvatskoj. Šta novo ti je donela ova saradnja i rad u drugačijoj sredini, sličnijoj onoj u tekstu?
Rad na ovoj predstavi je za mene bio veliko iskustvo, pre svega zbog saradnje sa dve velike glumice: Branke Petrić i Olivere Baljak, hrvatske nacionalne prvakinje iz Rijeke, koje uz Anu Vilenicu čine sjajan glumački trougao. Ono što je bilo specifično za ovaj proces jeste mesec i po svakodnevnih onlajn čitaćih proba, pošto smo Branka i ja bili u Beogradu, a ostatak ekipe u Hrvatskoj. Kada smo se napokon svi okupili u Novom Vinodolskom taj poslednji mesec, Olivera je, ugledavši nas uživo, uzviknula: „Ljudi, pa vi imate i noge!”.
Takvo iskustvo me je naučilo koliko tek mogu biti bitne čitaće probe, pogotovu za jedan ambijentalni naturalizam kakav pripada „Otočkoj terci”. Kada smo otključali likove i odnose, ti likovi su nas dalje vodili u mizanscen, postupke, ritam, a mi smo ih samo tu i tamo vraćali na put kojim su sami krenuli. Jako sam ponosan što smo uspeli uz ppomoć grada Novog Vinodolskog da napravimo intimnu, nepretencioznu, a izuzetno emotivnu predstavu koja već učestvuje na festivalima u Hrvatskoj gde je počela i da uzima nagrade u konkurenciji sa njihovim najvećim teatrima.
Predstava „Beogradska trilogija” Foto: Nebojša Babić
Predstava „Beogradska trilogija” koju si režirao dobila je godišnju nagradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ansambl i reditelja, koliko te ovakve nagrade motivišu za nove projekte?
Najveća nagrada je bila ukazana prilika od Jugoslovenskog dramskog pozorišta da zaista ispričamo našu priču, a ono što najviše motiviše za dalji rad jesu igranja koja su redovno rasprodana i po mesec dana unapred. Ovo smatram za dokaz tome da u pozorištu iskrenost mnogo uspešnije puni sale od „zvučnih imena”.
„Beogradska trilogija” se već dugo izvodi u različitim pozorištima jer sadrži onu svevremensku komponentu. Na koji način je tvoje viđenje ovog teksta inovativno, šta razlikuje tvoj ugao gledanja na ovaj problem od prethodnih?
Nažalost, izgleda da sadrži svevremensku komponentu, jer vidimo da ljudi sve više odlaze odavde. To su naši prijatelji i poznanici, rođaci, braća, sestre, roditelji, deca. Svi iz ekipe trilogije ih imamo, tako da smo ovu predstavu zaista napravili za njih. U pripremi smo upravo njima slali ankete sa pitanjima u vezi sa emigracijom, razlozima, očekivanjima, nedostajanjima, i ti upitnici su nam u velikoj meri „otključali” predstavu koja je na neki način postala dokumentarna. Ona predstavlja živote ljudi koji su na aerodromu Nikola Tesla, kao na čistilištu, između zemlje koje ostavljaju i zemlje u koju odlaze, ali nisu u stanju ni da potpuno odu, niti da se vrate, i svuda gde kroče postaju stranci.
U predstavi „Svetionik” dotakao si se apatije kao sve većeg problema ovog društva. Na koji način možemo, kao društvo, očuvati empatiju i izbeći potpunu ravnodušnost?
Svetionik je autorski projekat inspirisan jednočinkama Slavomira Mrožeka („Pozorište Promena”, „Heartefact fondacija” i „Grad Novi Sad”) koji se bavi apatijom kroz jedan konkretan, a veoma aktuelan primer ljudi koji na moru nemaju šta da jedu i nailaze na malu stenu sa svetionikom koji je, kao luksuzno letovalište iznajmio bogati par.
Na pitanje kako da izbegnemo apatiju i sam pokušavam da odgovorim, jer i sam sebe sve češće uhvatim ravnodušnim prema nečemu prema čemu ranije ne bih bio. Apatija u izvesnoj meri jeste zdrava, ona nas štiti od prevelike emotivne izloženosti i pregorevanja. Međutim, u trenucima kada ne preduzimamo korake koji za nas ne predstavljaju preveliki napor, a mnogo toga dobrog mogu nekom doneti, onda mislim da to nema veze ni sa čim do sa sebičnošću. A to se prevazilazi svakodnevnim podsećanjem i trudom, učenjem iz primera onih koji imaju više empatije od nas i sledeći njihov primer.
Kada režiraš na sceni stvaraš potpuno novi magičan svet. Kakva pravila u njemu vladaju i šta te kroz njega vodi?
Zavisi od sveta do sveta. U početku procesa trudim se da i sebe i ekipu oslobodim tog, za nas ustaljenog razmišljanja o pravilima i doslednosti, jer ono koči kreativnost.
Dakle, prvi deo je razmaštavanje i natrpavanje, a drugi deo koji kreće kad već imamo celinu, jeste čišćenje iste, gde se obično sama nameću najučinkovitija rešenja koja diktiraju ostatak; šta će ostati, a šta se izbaciti. Ponekad se ispostavi da najbolje rešenje mora da se izbaci da bi celina profunkcionisala.
