Ivana Terzić: „Stvarnost nam je mnogo luđa od pozorišne fikcije”

Nikola Bešlić
nov 2019.

Ivana Terzić je rođena u Šapcu, glumu je izučavala na Fakultetu umetnosti Priština (sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici), dok je master glume postala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Skoro deceniju unazad uspešno vodi Omladinsku scenu Pozorišta Janko Veselinović u Bogatiću, a možete je videti na scenama pozorišta u Čačku, Šapcu, Beogradu, kao i na televiziji i filmu.

Sa Ivanom smo razgovarali o (skoro) svim njenim projektima, o tome šta nas očekuje u novoj sezoni Gradskog pozorišta u Čačku, koliko joj je važan rad u Omladinskoj sceni u Bogatiću i povezanosti svega toga sa stvarnošću oko nas.

Pre nekoliko nedelja najavljena je nova sezona Gradskog pozorišta Čačak, u kojoj nas uskoro (29. novembar) očekuje premijera Orvelove „Životinjske farme“. Reditelj Patrik Lazić rekao je da je ovo predstava o jednakosti. Ko su, prema tvom mišljenju, oni koji su danas jednakiji od drugih? Možemo li se nadati ili izboriti za svet u kojem ćemo stvarno svi biti jednaki?

Orvelova "Životinjska farma" zato i jeste u deset najčitanijih knjiga na svetu jer se u tom njegovom poređenju ljudi prepoznaju u gotovo svakom sistemu. Ideja o jednakosti je mnogo puta kroz  istoriju, pa i kod nas ne tako davno, dokazana kao utopijska. Lično ne verujem u jednakost jer živimo u doba u kom je kapitalizam sveprisutniji, privatne škole i fakulteti sve popularniji… Mislim da se vozimo u suprotnom smeru u odnosu na jednakost.

Glumiš, takođe, i u prvoj predstavi novoosnovanog pozorišta u Čačku – „Trptih o radnicima“ čiji je podnaslov „O svinjama, ljudima i krokodilima“. Kakva je razlika između tih svinja i svinja u „Životinjskoj farmi“?

Kada smo pre desetak dana počeli sa probama predstave "Životinjska farma" činilo mi se da se radnja iz farme svinja, o kojoj je u svojoj jednočinki pisala Tijana Grumić, seli na Orvelovu farmu. Sad opet mislim da je možda Životinjska farma trebalo da prethodi Triptihu. A zapravo zaključujem da je to jedan cikličan  proces, koji se ponavlja, kao kada bismo se pitali šta je starije - jaje ili kokiška. Priznajem da mi je svinja iz Triptiha draža, kao objektivni svedok stvarnosti, čak je i romantična, dok su pojedine Orvelove svinje u tumačenju, opasne po sve nas.

Kakva je razlika odnosno veza između ljudi tačnije radnika u „Triptihu“ i radnika fabrike „Milan Blagojević – Namenska“ koji su aplaudirali svom direktoru pred suđenje o odgovornosti za smrt dvojice radnika?

Zastrašujuća činjenica je, naročito za nas ljude koji se bavimo pozorištem i živimo od fikcije i apsurda, što nam je stvarnost mnogo luđa.

Uzmimo primer da je u Triptihu postojala još jedna scena, u kojoj direktor zbog smrti radnica iz farme svinja dođe pred sud, zatim na jednoj strani scene glumce koji ga podržavaju i aplaudiraju kao radnici i na drugoj strani glumce koji igraju nesrećne porodice žrtava, to bi izgledalo poprilično haotično, publika bi, sigurna sam osudila predstavu, uz komentar da smo ovog puta zaista preterali!

Nova predstava na repertoaru čačanskog pozorišta je i „Ostrvo“ po romanu Meše Selimovića, igrate ti i Bratislav Janković,  koji je uradio dramatizaciju, a zajedno ste režirali. U jednom intervjuu si rekla da je primetan trend postavljanja domaćih klasika na scene širom Srbije, već pomenuta „Životinjska farma“ je svetski klasik. Može li taj trend da pomogne učenicima da bolje razumeju lektiru ili da im povrati intersovanje za istu?

Naravno, tim potezom činimo nekoliko korisnih stvari za učenike , a ujedno i pozorište. Na prvom mestu, pridobijamo  mlađu publiku, koja će odrastati zajedno sa Gradskim pozorištem Čačak i vremenom postajati redovna. Takođe, onima koji nisu pročitali određene romane pomažemo  da se zainteresuju za iste na jedan uzbudljiv način, onima koji pak jesu, pokušaćemo da podstičemo kreativno i apstraktno mišljenje.

Kad smo kod učenika, ti vodiš omladinsko pozorište u Bogatiću, koliko je njima takva vrsta vannastavnih aktivnosti važna za lični i kasnije profesionalni razvoj?

Ne želim da budem lažno skromna u odgovoru na ovo pitanje. Ovih dana ulazim u osmu sezonu rada sa Omladinskom scenom pozorišta Janko Veselinović iz Bogatića i iskrena da budem, to vreme jeste proletelo ali kada se osvrnem rezultati su ogromni, a u njih ne ubrajam samo nagrade kojih zaista ima mnogo, već i "familijarnost" koja se stvorila među omladincima. Radi se o tridesetak mladih ljudi koji su do sada prošli kroz  Omladinsku scenu, otkako sam na njenom čelu. Neki od njih su već završili fakultete, neki uveliko u inostranstvu studiraju ili rade, a imamo i dva momka na glumačkim akademijama; Dragana Petrovića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i Mladena Jurišića na Akademiji umjetnosti Banjaluci. To je za Pozorište Janko Veselinović ali i Bogatić kao malu sredinu ogroman uspeh, a biće ih još. Ono na šta sam ponosna u celoj priči jeste, što ti mladi ljudi kroz pozorište ispunjavaju i obogaćuju životni sadržaj, stiču prijateljstva i druže se na najlepši način. Za sve ove godine rada sa omladincima, nikada se nisam susrela sa problematičnim detetom, niti sam imala neku tešku situaciju, prisutan je dakle i faktor sreće. U nekim našim razgovorima shvatam da je dosta i do mog pristupa, uspela sam da zavedem red, da me vole, a i da me se malo plaše. Anegdota je na pretek ali neprijatnosti nema.

Predstava tog pozorišta „Hajde da ne žmurimo“, koja govori o vršnjačkom nasilju i nereakciji sistema na njega izvedena je na mnogim festivalima poput ovogodišnjeg INTEF-a i Majskih igara. Koliko je bilo teško glumcima da na scenu prenesu ono što svakodnevno gledaju u okolini i na taj način progovore o ovim užasnim stvarima?

Bitno je da kažem da je predstava  „Hajde da ne žmurimo“ zajednički autorski rad, omladinaca i mene. Na temu vršnjačkog nasilja, nažalost jednu od aktuelnijih u posledne vreme, došli smo spontano. Pre nego što smo i razmišljali o pripremanju bilo koje predstave, držala sam glumačke radionice, na kojima su oni vrlo često prepričavali situacije iz škole koje se odnose na vršnjačko nasilje, koje su za mene bile brutalne i šokantne. U tom istom Bogatiću sam i ja rasla, ali kada slušam njih, kao da ne govorimo o istoj sredini, pitala sam se kako se u petnaestak godina toliko sve izopačilo. Pristali su da o tome progovorimo sa scene - ko je žrtva, a ko je nasilnik, šta je uzrok a šta posledica vršnjačkog nasilja? Materijala,  koji smo svakodnevno prikupljali, bilo je za tri predstave. Za glumce Omladinske scene to je sigurno bio jedan od naiscrpljujućih procesa i emotivno i fizički.

Napravili smo tešku predstavu čija tema ih se tiče, dira ih lično i oni se nesebično i iskreno daju, a rezultat su lica ljudi u publici, nismo se još uvek susreli sa imunom publikom.

A zar to nije svrha pozorišta?

U Šabačkom pozorištu igraš jednu od glavnih uloga u predstavi „Bacači prstiju“. Koliko nam palčevi danas kontrolišu život? Živimo li od lajkova? Ili ćemo da pružimo palac i odemo u jednom smeru?

Mislila sam da je život meren u broju lajkova daleko od mene i da postoji samo u nekom dalekom svetu. Nedavno sam osvestila to "ludilo" među ljudima u svom okruženju, da se prijateljstvo meri po lajku, ta činjenica me uplašila. Simbol podignutog palca je baš uzeo veliki značaj.

Junakinje u predstavi "Bacači prstiju" se upuštaju u avanturu, njih dve iz nekog uređenog sistema, palac odvodi u suroviji svet koji je našoj publici nažalost poznat kao  svakodnevnica. Umesto pružanja palca u jednom smeru više preporučujem poznate stihove Alekse Šantića, ali me ne morate poslušati, sve je stvar lične odluke. Bar na nju svi imamo pravo!

Kuda bi ti volela da te tvoj palac odvede? I bukvalno i metaforički? I profesionalno i privatno?

Ja svoj palac  pružam ka letu i moru, ka porodici,  prijateljima, ljubavi i sreći. Pružam ga u pravcu istine i mira,  a najviše ka pravcu dobrih i odličnih predstava. Gde god da me odvede neće pogrešiti.

Foto: Marko Maksimović, glaspodrinja, Marija Jaćimović (hocupozoriste.rs), Šabačko pozorište



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste