Predstava „Edit Pjaf” vraća se na pozorišnu scenu 26. decembra, a igraće se na Novoj sceni Zvezdara teatra. Ovu monodramu izvodi Milena Živanović koja glumom, pantomimom, savremenim cirkuskim veštinama, kao i kabaretskim motivima, donosi priču o vremenu u kom je živela i stvarala francuska umetnica Edit Pjaf.
Foto: Stefan Stević
Milena nas je u ovom razgovoru vodila kroz svoja razmišljanja o nastanku i izvođenju predstave, kao i o muzici koja je prati od samih početaka pozorišne umetnosti. Pričali smo o Pozorištu na Terazijama u kom danas najčešće stvara, ali i o dramskim ulogama koje je jednako oblikuju i nadahnjuju.
Monodrama „Edit Pjaf” vraća se na scenu. Kako ti izgleda taj povratak, da li ga doživljavaš kao ponovni susret sa starim likom ili kao otkrivanje neke nove Edit?
I ja sam veoma promenjena i sa novim iskustvom definitivno otkrivam neku novu Edit. Zapravo njen život posmatram iz druge tačke sopstvenog života. Otvorili su mi se novi horizonti.
U predstavi razgovaraš sa mističnim pijanistom. Ko je on zapravo za Edit?
Pijanista je istovremeno i Garson i smrt, ljubav i smisao. On je njen prvi susret sa zvukom i sećanjem kada je ponovo progledala i kao sedmogodišnja devojčica najpre ugledala dirke klavira. On je početak i kraj.
Foto: Marija Paroški
Kako muzika diktira tempo i gradi tvoj izraz u ovoj predstavi?
Muzika u ovoj predstavi počinje onda kada reči nisu dovoljne. Kada su osećaji i životne situacije naše junakinje nadrealni i jaki. Važan je pečat ove predstave. Doživljavam muziku kao vodopad koji monodramu snažno vodi u nove tokove.
U tvom pozorišnom opusu muzika je stalno prisutna. Šta ti rad na mjuziklima otkriva o sopstvenom umetničkom izrazu i kojim te novim prostorima istraživanja vodi?
Mjuzikl je kompleksan žanr, maštovit je, volim kada ode u sfere u kojima istražujem istinu, a istovremeno vodim računa i o koreografiji i o ljudima oko sebe, kao i o tome da pratim orkestar i on mene. Čin deljenja trenutka na sceni sa preko sto kolega, a istovremeno sposobnost da budeš autentičan, svoj i tačan. Uzbudljivo je jer sve okolnosti oko mene u meni moram da uklopim u svedočenje neke istine o čoveku.
Foto: Marija Paroški
Dramske predstave i mjuzikli mogu potpuno da izgledaju kao suprotni svetovi. Kako se tvoj umetnički proces menja kada radiš dramu, a kako kada radiš mjuzikl?
Postojali su dani kada sam mislila da će me muzičko pozorište udaljiti od dramskih predstava i obrnuto, ali posvedočila sam da je to potpuna budalaština. Zadatak glumca je misao, misao, misao, misao, misao…u svim žanrovima i u svakoj ulozi i proces je isti. Bavljenje muzikom i notama pomaže da osvestiš muziku u svakoj izgovorenoj reči, u svakoj misli. Bavljenje Šekspirovim komadima i kompleksnim dramama čini da se tvoja duša oplemeni, a nije li to ono po šta je svaki gledalac u publici došao. Rad na mjuziklu ili na dramskoj predstavi zahteva celu mene, tehnički su drugačije organizovane probe, ali suština je ista.
Na koji način muzika utiče na tvoju glumačku igru? Da li ti ponekad melodija diktira emociju ili emocija diktira melodiju?
Najlepša stvar u vezi sa ovom umetnošću je ta što je moguće i jedno i drugo, zavisi kako je režirano, šta glumac oseća i koju poruku šaljemo. Na kraju se svede na pitanje da li mi verujete i da li ja sebi verujem, a načina je bezbroj, traženje idealnog u pravom trenutku je alhemija. Zato volim pozorište.
Foto: Marija Paroški
Kako pozorište razgovara s tobom? Kako zvuči vaš zajednički, intimni jezik kada susretnete?
Kada sam bila mala, celu deceniju sam provela u pozorištu Dadov, pre odlaska na Akademiju. Obožavala sam da provodim vreme sama na sceni ili da sedim u mraku pozorišne sale, činilo mi se da u takvim trenucima imam neku drugačiju svest. Tako je i danas. Volim da sam sama u pozorištu na probama i čini mi se da mi pozorišna tišina šapuće, da me sedišta vole i pažljivo osluškuju. Kada se sala napuni, još je lepše, tada nas pozorište vodi i publiku i nas glumce na sceni, tad letimo, rastemo, postavljamo pitanja na koje nemamo odgovore i živimo neki život, možda čak i veći od života.
