Ovogodišnja pozorišna sezona je postala bogatija za novi pozorišni festival. Reflektor teatar slavi jedanaesti rođendan, a kao krunu navršene decenije postojanja iznedrio je svoj prvi Reflektor teatar festival, ove godine pod sloganom „Svetla strana mene”.
Festival će biti održan od 27. do 30. novembra, a tim povodom razgovarali smo sa rediteljkom, dramaturškinjom i producentkinjom Reflektor teatra, Minjom Bogavac.
Reflektor teatar ove godine osniva festival u svojoj produkciji. Kakav to značaj ima za vas kao društveno-angažovani teatar i za celu nezavisnu scenu?
U prvoj deceniji svog rada, bili smo pozorište u kom se odrasta. U drugoj deceniji, želimo da budemo i pozorište koje raste. Svoje pozorište smo pravili korak po korak, komad po komad, predstavu po predstavu. Trebalo nam je deset godina, da dođemo na produkcijski, organizacioni i logistički nivo, na kom je moguće pokrenuti festival. Da bi bio domaćin, neophodan je prostor koji osećaš kao svoj dom. Mi smo već tri godine, srećno udomljeni na Dorćol Platzu, u okviru porodice zvane Art Komuna Dorćol, koja nas je usvojila, prihvatila i bez čije podrške ovaj festival ne bi mogao da se dogodi. Za naš umetnički i produkcioni tim festival je značajan kao škola i prostor učenja i inspiracije. Redovno gostujemo na festivalima u regionu, ali su tamo (nažalost) jedine predstave koje vidimo – naše. Naravno, razlog su vrlo skromni produkcijski uslovi, ne samo Reflektor teatra, već i svih ostalih umetnika, trupa, pa i institucija, koje su u poziciji da oraganizuju festivale. Zbog toga, one komade koje smatramo vrednim, želimo da dovedemo kod nas, uvereni da će nas to inspirisati i osnažiti; učiniti „nagledanijim” dobrog pozorišta i spremnijim da pravimo dobre predstave.
Kako se rodila ideja da festival bude takmičarske prirode?
Za aktere i akterke nezavisnih scena u regionu, ovaj festival trebalo bi da bude značajan kao prostor na kome mogu da prikažu svoj rad, za koji veliki festivali i institucionalna pozorišta ne pokazuju interesovanje. Odatle i naša blesava ideja, da festival koji smo napravili od ljubavi, štapa i kanapa – bude takmičarski. Primećujemo koliko na nezavisnoj sceni, fali onih prilika kad jedni drugima čestitamo, kad sami sebi odajemo priznanje za činjenicu da smo i dalje tu, da postojimo, da radimo važne stvari, pod skoro pa nemogućim okolnostima. Potajno se nadamo da će u javnosti, vest o nagradama odjeknuti snažnije, nego vest o učešću na nekom novom i nepoznatom festivalu. Zato želimo da se učesnici i učesnice našeg festivala, kući vrate osnaženi, sa dobrim vestima. Lepo je dobiti nagradu, ma kako da je simbolična. Ona je dokaz da je neko stručan, ozbiljno pogledao vašu predstavu i razmislio o njoj. Zato – nagrade! Činjenica da imamo više nagrada nego predstava, naglašava to da ne želimo kompetitvnu, već opštu slavljeničku atmosferu i mnogo dobrih vesti na kraju festivala.
Kako se javila ideja za nastanak festivala i šta biste izdvojili kao njegov cilj?
Festival je oduvek bio naš san, koji je najzad postao plan. Bilo je na tom putu mnogo prepreka i izazova, pa do pre nekoliko godina, o festivalu nismo smeli ni da razgovaramo, a da sami pred sobom ne ispadnemo previše ambiciozni i nesvesni svojih mogućnosti. Od kada imamo stalni prostor i stalni repertoar, trudili smo se da redovno, organizujemo gostovanja naših koleginica i kolega sa nezavisnih scena. Tako smo, zapravo, „pilotirali” festival.
Cilj Reflektor teatar Festivala, jeste da u „koncentrovanoj formi” od nekoliko dana, prikaže i promoviše one estetske i etičke vrednosti, koje Reflektor teatar neguje u svom radu. Zato su ključne reči: nezavisna produkcija, političnost i jasan društveni angažman u umetnosti, „bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti Jugoslavije” – što se danas obično naziva „regionalnom saradnjom”, i najzad: mladost. Rad s mladima i za mlade, odnosno: afrirmacija nove generacije autora i autorki. Na ovogodišnjem festivalu, dve od četiri predstave su debitanska, kompletna autorska dela mladih umetnika i umetnica, a voleli bismo da tako bude i u budućnosti.
Ovo je prvi festival u produkciji Reflektor teatra. Kako je izgledao proces rada na njemu?
Ovaj festival se u velikoj meri „napravio sam”. Naš rad na njemu, počeo je kolektivnim maštanjem i smišljanjem – kakav festival želimo. Nadali smo se finansijskoj podršci, ali je ona – nažalost, ovoga puta izostala. Nakon nekoliko „odbijenica”, nije nam ostalo ništa, sem tri vezana termina, koje smo – mesecima unapred – rezervisali za festival u Dorćol Platzu.
Naš saradnik Ramiz Huremagić, iz Kulturnog centra OMAHA je imao dobre vesti: projekat koji smo zajedno pisali, vezan za gostovanje predstave „Pedagogija otpora Branka Ćopića” u Reflektor teatru, bio je odobren. Tada nas je kontaktirao i Tadija Čaluković, mladi Beograđanin koji studira dramaturgiju u Zagrebu. U Zagrebu je postavio svoj prvi komad, u kom zagrebačka mlada glumica Klara Fiolić, igra 100% beogradsku priču. Malo iz šale, a malo i ne, ponudili smo mu da predstavu odigra na simboličan datum: 29. novembra.
Tada smo zaključili da imamo festival, od kog smo umalo odustali. Zatim smo ponovo seli da razmislimo: ko od naših proverenih prijatelja i saveznika, ima prestavu koja bi konceptualno mogla da se poveže sa temama i motivima iz ova dva komada. Dirljivo je koliko smo brzo našli razumevanje i podršku s obzirom na to da festival nema svoj budžet.
Publika će biti u prilici da pogleda pet izvedbi predstava. Čime ste se vodili prilikom selekcije?
Kao što sam objasnila, ovo nije bio proces selekcije u klasičnom smislu, koliko slagalica, čije smo parčiće tražili i uklapali, trudeći se da odgovorimo da mnogo izazova nastalih usled samoorganizacije i nedostatka sredstava. Ipak, uspelo nam je da napravimo koherentan program, u kom se predstave tematski i dramaturški nadovezuju. Sve se bave pitanjima Istine, Ideala i identiteta, polazeći od biografskih i autobiografskih sadržaja. Činjenica da se sve tako lepo i logično povezalo, dovela nas je do zaključka da dobre predstave, nastale u jednom vremenu, uvek liče na to vreme, a zatim i na svoje autore i autorke, koje smo – za ovaj festival, tražili iz redova hrabrih i inovativnih umetnika. Ovo je dobar trenutak da priznamo kako postoje još tri predstave, koje bi ovu selekciju u potpunosti zaokružile, ali da ove godine zaista nismo imali uslova da ih pozovemo. I to je naš sledeći cilj. Po završetku festivala, daćemo sve od sebe da baš ove predstave ugostimo na redovnom repertoaru Reflektor teatra. Ko nas prati, taj će znati!
Šta je poruka koja stoji iza slogana „Svetla strana mene”?
Tekuća sezona Reflektor teatra odvija se pod naslovom „Svetla strana scene”. Želeli smo da podnaslov festivala, izvedemo iz podnaslova sezone. Ali nije u pitanju samo zgodna igra reči. Svih pet predstava bave se identitetima, ličnostima, biografijama i autobiografijama i konceptom ličnog kao političkog. Neko JA je tema predstave i neko MI, koje od teme vodi do glavne ideje. Čak i onda kada su te teme veoma mračne, iz mraka svetli umetnička hrabrost da se o njima govori. Na kraju, svetli i taj orgomni entuzijazam umetnika i umetnica koji su pristali da igraju na ovom festivalu, znajući da ga koproduciraju zajedno sa Reflektor teatrom. Taj entuzijazam želimo da promovišemo. Želimo da „svetli” na radost, uvereni da su radost, ljubav i optimizam, veoma retka osećanja u društvima u kojim živimo. Takoreći: alternativa, a nadamo se i avangarda. Reflektor teatar već jedanaest godina, radi pod devizom: SVETLIMO U MRAKU. Bilo sasvim logično da i naš prvi festival bezobrazno svetli, u svom podnaslovu.
Šta bi bila vaša poruka publici festivala?
Važno je da publika zna da ovaj festival apsolutno zavisi od prodaje karata. Od toga niko neće ostvariti ličnu dobit – to je naš jedini način da pokrijemo troškove igranja predstava. Kupovinom ulaznica za Prvi Reflektor teatar Festival, postajete mnogo više od publike. Vi ga producirate i najdirektnije podržavate: nezavisnu scenu, mlade autore i autorke, koncept decentralizacije alternativne kulture i Reflektor teatar, a mi vam obećavamo da će ova investicija vredeti. Zbog sjajnih predstava i sjajne atmosfere, koju mlada ekipa Reflektor teatra dokazano ume da napravi.
Foto: Nikola Pavlović, Nikola Đaković
.jpg&w=384&q=90)