Peđa Marjanović: „Naše generacije su izgubljene između ideala i kapitala”

Peđa Marjanović rođen je 1991. godine u Despotovcu. Osnovne akademske studije glume u klasi profesora Borisa Isakovića završio je 2015. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je godišnje nagrade Fondacije „Mali princ” na AUNS 2015. godine. Igra u brojnim pozorišnim predstavama, među kojima su i: „Evgenije Onjegin” Pozorišta mladih, „Lolita” Opere i Teatra Madlenianum, „Balkan Boys” i „Pobuna kotorskih mornara” Kraljevskog pozorišta Zetski dom na Cetinju, „Dok čekamo Godoa” Udruženja „Otelotvorenje” i AUNS-a i drugim. Igrao je i u nekoliko filmskih i TV ostvarenja, kao što su: „Branio sam Mladu Bosnu”, „Neki bolji ljudi”, „Čizmaši”, a tokom ove godine gledaćemo ga i u TV serijama „12 reči” i „Ljubav ispod zlatnog bora”.

Sa Peđom smo, u prijatnom ambijentu Bulevar books knjižare koja svira, razgovarali o radu na njegovim pozorišnim ulogama, projektu na kom je učestvovao, stereotipima, društvenoj angažovanosti pozorišta i još ponečemu. 

Igraš Evgenija Onjegina u istoimenoj predstavi u Pozorištu mladih. Na koji način doživljavaš i opravdavaš svoj lik? Koliko su danas mladi slični njemu i da li smo kao civilizacija upali u taj neki (romantičarski) splin?

Ne mogu da kažem da smo svi, ali se dešava. Sa Evgenijem smo slični u nerazumevanju ljubavi, u tome šta donosi čoveku i šta znači. Мislim da je ljubav prirodna potreba da se ne bude sam, da se sa nekim istinski razume. To se ne prepoznaje kao vrednost jer su mnogima važnije kratkotrajne strasti i prolazne veze. Problem je što se čovek u tome ošteti i pitanje je koliko posle toga može biti sposoban da veruje u ideju o pronalaženju doživotnog partnera.

U predstavi „Balkan Boys” u središtu priče su marginalci, kao i stereotipi o likovima koji su predstavnici grada/naroda odakle potiču. Koliko su stereotipi danas problem i koliko ograničavaju ljude? Kako se nositi i izboriti s njima?

Ograničavaju jer ne dozvoljavaju da pogledamo svet van sopstvenog iskustva, vaspitanja i naučenog. Obrazovanjem možemo proširiti te vidike, pokušati da razumemo druge ljude i kulture, a samim tim i svet oko sebe. Dijalogom možemo da utičemo na ljude koji su nam bliski i tako se možemo nositi sa stereotipima. Umetnička dela mogu da skrenu pažnju na nešto, ali ne mogu da u velikoj meri edukuju ljude, jer tome služi obrazovanje. Bitno je naučiti da ne treba gajiti mržnju prema nekom samo zato što je drugačiji. 

Prošle godine si sa kolegama učestvovao u realizaciji projekta „Pozorište za sve”. Nosilac projekta bila je vaša trupa „Otelotvorenje” sa predstavom „Dok čekamo Godoa”. Koja ideja stoji iza tog projekta? Da li pozorište treba da bude za svakoga?

Ideja projekta je bila da se pozorište približi onoj publici koja nema naviku da ide u pozorište. Ukidanjem novčane naknade za ulaznicu, ostvarili smo i humanitarni karakter projekta. Umesto ulaznice publika je donosila osnovne životne namirnice, sredstva za ličnu higijenu, slatkiše, garderobu, koju smo u saradnji sa Svratištem za decu i mlade i Svratištem za beskućnike podelili onima kojima su ta sredstva najpotrebnija. Reakcije su bile pozitivne, odabrali smo mesta u kojima gostovanja nisu česta. Realizovali smo pet igranja do sada. Moja ideja je bila da to bude na državnom nivou, od Kosovske Mitrovice do Kelebije, ali taj projekat nije prošao. Mislim da pozorište jeste za sve. Predstave bi trebalo praviti za obične ljude, a ne samo za pozorišnu elitu ili određenu pozorišnu publiku.

Predstava „Pobuna mornara” prati priču mladića koji su se na surovoj zimi pobunili za mir, ravnopravnost i protiv gladi, i ta pobuna zapamćena je kao simbol otpora malog protiv velikog, slabog protiv jačeg. Koliko nam je danas blizak termin pobuna i da li zapravo ikad dođe to toga?

Dođe. Vidimo da ih ima, ali vidimo i kako se završe. Nije problem što se gase, nego kako počinju. Ima tu iskrenosti, ali sam siguran da ima i onih koji znaju vešto da ga zloupotrebe, kako bi ostvarili neke svoje ciljeve. Više se ne zna za šta se treba boriti i šta je isitna. Bunt treba da se usmeri ka kreiranju nečeg zdravog u društvu. Pobune ukazuju na problem, ali odatle treba nešto da se rodi, neko rešenje. Naše generacije su izgubljene izmedju ideala i kapitala.

Koliko ti je bilo teško da uđeš u stanja koja ti nisu toliko bliska, kao što je predsmrtni strah, žeđ, glad, situacija bezizlaznosti?

Reditelj Diego de Brea imao je svoju ideju o tome kako želi da postavi predstavu. Krenuo je od teksta Fridriha Volfa, ali je promenio strukturu. Pokušao je fizičkim vežbama da nas dovede do određenih scenskih struktura u kojima ne bismo morali da razmišljamo o sceni i likovima, već bi se one pojavile u ispunjavanju samih scenskih struktura.

Igraš Kviltija u „Loliti” Jovane Tomić, koja je izjavila da ovom predstavom želite da postavite pitanje da li je danas termin nedolično postao zapravo sinonim za neuobičajeno u kontekstu osude sredine naspram pojedinca i njegovih akcija. Da li vremenom nedolično, ako postane učestalo, postane i prihvatljivo? Šta je novo u vašem čitanju „Lolite”?

Naravno. Sto puta ponovljena laž postaje istina. Meni je „Lolita” bila prva profesionalna predstava, dosta sam naučio o odnosu reditelj – glumac. Proces mi je puno značio, Jovana je divna i ima poseban rediteljski izraz, koji mi je kao glumcu prijao. Jednostavnim fizičkim radnjama se kreiraju slike koje kod publike bude niz asocijacija pletući priču.

Završio si AUNS u klasi profesora Borisa Isakovića, koga smatraš svojim glumačkim uzorom. Koji je najdragoceniji savet koji ti je dao, a tiče se glume?

Nije nam nešto davao savete, više smo radili praktično. Uglavnom je bio na distanci i nije gradio neki blizak odnos, već odnos profesor – student. Od njega sam naučio praktične stvari, retko kad je govorio da li je nešto dobro, ali čim te ne kudi – dobro je. Smatram da ne bih bio isti, kakav god da sam, da mi nije bio profesor. Energije su nam se poklopile i on je iz mene izvukao maksimum.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste