Teodor Vinčić je rođen 1998. godine u Beogradu. Završio je glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi Milice Kralj i Igora Đorđevića. Dobitnik je Sterijine nagrade za ulogu Šile u predstavi „Rolerkoster”, Ateljea 212. Ostvario se na filmskom platnu i pozorišnoj sceni. Igrao je u predstavi „Bruklin i mačke u kontejnerima” (Bitef teatar), a trenutno igra i u predstavi „Snežana i sedam patuljaka” (Boško Buha). Kroz razgovor nam je približio kako je mladima kada zarone na profesionalnom nivou u svet glume i koliko je važno biti istrajan u tome.
Nedavno si dobio glumačko priznanje (Sterijinu nagradu) za epizodnu ulogu Šile u predstavi „Rolerkoster”. Kako ti se čini rolerkoster i inovacija u tehnici?
Mislim da ne idemo u dobrom smeru. Sve je nekako brzo. Nestala je ljubav prema određenim stvarima. Više mi se sviđa vreme koje je nekad bilo. Pošalješ pismo i sve vreme si u neizvesnosti, a sada možeš da vidiš sve jako brzo i to ubija iščekivanje. Nisam za inovaciju u tehnici, sam primer je i predstava „Rolerkoster” koja pokazuje koliko sve može daleko da ode, doduše već je i otišlo.
Kako je uticalo na tebe to što si ovako važnu nagradu dobio na početku karijere?
Svi računaju da zbog toga imam dosta posla, a zapravo nije tako. Pre godinu dana sam radio sa Igorom Đorđevićem seriju „Bunar”, koja bi uskoro trebalo da izađe.
Sala za predstavu „Rolerkoster” je uvek puna i uvek nakon nje uslede brojne ovacije, kako ta energija utiče na tebe tokom same predstave?
Iskreno ja retko kad gledam da li je sala puna. Naravno da mi je drago, ali kada igram, igram za sebe i isto se dajem bilo da je u publici jedan čovek ili nekolicina. Jednom smo igrali ispitnu predstavu, koju publika nije lepo razumela i nismo dobili nikakve ovacije. Bilo mi je teško da se posle ponovo vratim na scenu i tada sam shvatio da kada igraš, lik igraš ga za sebe i onda će biti dobro, ne očekuj mnogo od publike. Uvek čujem publiku, ali fokus je na glumi i partneru.
Kako si reagovao kada si video da igraš sa glumcima koji imaju dugogodišnje iskustvo i kako je to na tebe uticalo?
Iskreno, nije mi bilo svejedno kada sam video celu postavu predstave. Prvo nisam smeo ništa da predlažem, tek kada sam ih upoznao malo bolje kroz proces i video koliko su otvoreni počeo sam da pričam svoje ideje. Bio je lep proces, kroz njega sam dosta naučio. Dara Džokić mi je mnogo pomogla, sa njom imam najviše scena. Ona je prihvatala sve moje predloge i bila je otvorena za savete.
Igraš u pozorištu Boško Buha u predstavi „Snežana i sedam patuljaka”. Kakva je razlika između dečje i odrasle publike? Postoji li veća trema kada su deca u pitanju?
Lakše je kada igram pred decom, jer znam da oni ne osuđuju. Ima različite dece naravno. Desilo nam se jednom da su dirali scenografiju. Veći problem su učiteljice, koje izađu pre početka predstave i nema ko decu da nadgleda.
S obzirom na to da je Milica Kralj rediteljka ove predstave, kako je sarađivati sa profesorkom nakon akademije?
Moja uloga na početku procesa nije ni postojala. Jelena Kajgo je drugačije zamislila to, da neko govori iz off-a i samo svetlo da se pojavi. Milica je odlučila da na sceni to bude čovek, odnosno ja. Milicu sam upoznao na klasi, što mi je olakšalo ceo proces. Ona je otvorena, ume da bude impulsivna, ali lako popusti. Dozvoljava glumcu da istražuješ i sam nađeš svoj lik. Bilo je lako raditi sa njom, jer znam već šta očekuje od glumca. Ima autoritet, ali to mi je pomoglo da dosta toga naučim. Ume da udari na onaj „glumački ego”, ali posle toga se nekako trudiš da budeš još bolji.
Da li je teže ući u lik ili izaći iz njega? Kako izlaziš iz lika koji tumačiš u predstavi?
Definitivno ući u lik. Ima raznih načina pravljenja lika, to učimo tokom studiranja. Ruski i britanski sistem se najviše koriste, neko i kombinuje ta dva sistema. Ja se najviše držim britanskog sistema. To je kada prvo gradite lik spolja i onda krenete iznutra. To mi je dosta zanimljivo. Dok pravim lik umem da razmišljam iz lika, na primer šta bi on uradio u određenim situacijama. Za izlaženje iz lika postoji bife gde popiješ piće ili dva, popričaš sa ljudima i jako brzo se vratiš u normalu. Nije ništa teško, jer to volim. Lepo je kada istražujem lik, ali isto tako je lepo i kada pijem i pričam sa ljudima.
Kao mali si išao u školu glume „Maska”. Kako je to uticalo na tebe i kada si postao siguran da će gluma biti tvoj posao?
Sa glumom sam se upoznao u šestom razredu osnovne škole. Krenuo sam u školu glume „Maska”, to mi je dosta pomoglo, jer sam u tom periodu bio asocijalan. Išao sam u Dizajnersku školu i umeo sam da crtam, ali nisam toliko bio dobar u tome i zacrtao sam sebi da želim da se bavim glumom. Najveću podršku sam dobio od Peđe Stojmenovića koji mi je tada možda i jedini „hranio ego” i podsticao da idem napred. Dva puta sam bio u užem krugu na državnom fakultetu i nisam prošao, to me je demoralisalo. Posle toga sam se odlučio za Akademiju umetnosti. Tada sam već znao - gluma ili ništa drugo. Nisam bio u sjajnoj finansijskoj situaciji, pa sam morao sam da zaradim veći deo za školarinu. Uopšte nisam pogrešio što sam upisao baš ovaj fakultet, jer od Milice Kralj i Igora Đorđevića sam dosta naučio tokom studiranja.
Foto: Milica Raković (hocupozoriste.rs)
