Žiga Divjak: „Pozorište je momenat u kome sve za jedan trenutak stane”

Nekoliko sati pred igranje njegove predstave „Budućnost”, na 58. Bitef festivalu, porazgovarali smo sa Žigom Divjakom, jednim od najuticajnijih mladih slovenačkih reditelja. Da li će lepota spasiti svet, koja je uloga pozorišta u savremenom društvu i zašto su festivali poput Bitefa krucijalni za ‘reality check’, samo su neke od tema koje smo načeli.

Susrećemo ga u lobiju jednog beogradskog hotela, uzbuđenog pred sinoćnje igranje. Žiga odlično govori srpski, te smo izbegli komunikaciju na engleskom. Ipak, uz smeh napominje, da se njegovo prezime nikako ne piše DivLjak, već pitomo – Divjak. Da ne pogrešimo.

Vaš rad često istražuje socijalne nepravde, globalne krize, ljudska prava, podstičući publiku na dublje promišljanje ovih tema. Na koji način pozorište može doprineti promeni društvene svesti i kako Vi kao reditelj vidite svoju ulogu u tom procesu?

Mislim da je pozorište uvek momenat javnog promišljanja o ovim stvarima, ne uvek samo racionalno, mozgom, već pomalo i srcem. U poslednje vreme baš verujem u to da je pozorište medijum koji nam pomaže da shvatimo da svet ne pripada samo nama, već i drugim bićima. Kroz njega mi razvijamo senzibilitet i nesebičnost da delimo ovaj svet i trudimo se da se borimo protiv nasilja koje je danas sveprisutno.

Ne verujem u pozorište koje publiku samo bombarduje sa mnogo informacija, ili samo šokira. Verujem u ono koje te posmatra kao bitan deo predstave. U poslednje vreme smo prezauzeti, i nemamo vremena da zastanemo i zapitamo se u kom pravcu idemo. Pozorište je momenat gde bar za trenutak sve stane, i imamo vremena da razmislimo gde smo i šta smo.

Niste prvi put pred publikom Bitefa, pretprošle godine ste se predstavili sa predstavom „Krize”, dok je komad „Budućnost” već godinu dana na repertoaru BDP-a. Kako Vam se dopada beogradska publika, ima li sluha za teme koje Vaše predstave obrađuju?

Verujem u to da ne postoji dobra ili loša publika za bilo koju predstavu. Moramo verovati u to da su ljudi pametna, osetljiva bića, koja osećaju širok spektar emocija. Teatar koji se previše bavi time šta publika misli, laže svoju publiku. U smislu da samo proizvodi klišee onoga što publika navodno misli, a nikad ne čuje šta je zapravo njihovo pravo mišljenje. Pozorište nije tu samo da bi ljudi bili oduševljeni njime, jer se onda nigde ne pomeramo, nemamo umetnost, već samo šou biznis.

Kakvo je iskustvo saradnje sa Beogradskim dramskim pozorištem? Da li je bilo izazova, ili su se vizije poklopile?

Bila je to jedna super saradnja i bilo mi je zadovoljstvo raditi u međunarodnom timu. Lepo smo sarađivali i ponosan sam na ovo što smo zajedno uradili, uprkos različitoj pozorišnoj istoriji. Čini mi se da ideja rada u slovenačkim pozorištima izlazi iz rediteljske pozicije, a beogradskim se neretko primat daje glumcima. Glumac je više u centru situacije, pre nego ideja ili koncept. A možda je to i samo neki moj osećaj koji nije tačan. Svakako, stekao sam takav utisak, iako sam svestan da svakako, bez glumca nema ni predstave.

Interesantno je da u Vašim predstavama „Budućnost” i „Krize” glumci ne čitaju tekst, već ga publika čita na titlu. Zbog čega ste se odlučili za ovakvu intervenciju?

Da, apsolutno postoji razlog za to. Imam osećaj da često druga bića nemaju prostora da nam ispričaju svoju priču, jer je ljuska uvek stavljena u prvi plan. Priroda je, nažalost, samo okolina u kojoj se ljudska priča odigrava. U mojim predstavama je poenta da ljudi ostanu bez reči, a tiha i nečujna priroda dobije svoj glas.

Slogan 58. Bitefa je citat Dostojevskog „Lepota (ne)će spasiti svet”. Kako se koncept lepote reflektuje u Vašem radu i da li verujete da je ona dovoljna da se svet spasi?

Pre svega, mislim da su festivali poput Bitefa od izuzetnog značaja, posebno u našim, malim kulturnim sferama, jer donose nove estetike i poetike. Dobar su ‘reality check’ toga gde se trenutno kao društvo nalazimo.

Što se tiče slogana, važna mi je ova zapitanost – hoće li ili neće? Bitno je šta podrazumevamo pod pojmom lepota. Ako mislimo na nju samo u estetičkom kontekstu, da želimo da umetnost bude isključivo lepa. Ali, ako je za nas lepota mogućnost da svi zajedno budemo u istoj sali i da gledamo u isti smer, dozvoljavajući da umetnost dopre do nas, onda u tome vidim mogućnost da se svet spasi. Lepota toga da dozvolimo da bol nekog drugog na trenutak postane tvoj bol.

Foto: Nata Korenovskaya; Dragana Udovičić