Bolest mladosti

Kako u ovom momentu već pretežno (i prinudno) konzumiramo toliko raznovrsnog sadržaja, čije su autorstvo već u velikoj meri preuzeli milenijalci i „Gen Z”, provokacija je postala nešto na šta smo gotovo oguglali. Sem ukoliko niste ili u potpunosti van tokova moderne kulture ili ste kritički nastrojeni prema istoj. Bilo kako bilo, provokacije je u pozorištu vazda bilo – međutim šta kada ista za svrhu nema da pomeri i šokira, već da grafički naslika univerzalnu realnost jedne generacije? Na to pitanje odgovara „Bolest mladosti” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Jovane Tomić.

Izgubljena ili ne (a praktično je svaka izgubljena), generacija dramskog komada Ferdinanda Bruknera hronotopski pripada Beču u periodu između dva rata i slika naizgled površne melodramske ljubavne zaplete između grupice studenata medicine. Da ne bih mnogo “spojlovala” radnju onima koji čitaju ovo a nisu još pogledali, kada su me pitali kakva je predstava, odgovorila sam kratko „Svi orgijaju, svako sa svakim, kao serija Gossip Girl samo više hardkor”. Ipak, iako i Brukner i Gossip Girl slikaju dokone klince bogataše u nastojanju da pronađu sebe u svetu gde im je dato sve sem osećaja sopstvenog identiteta, „Bolest mladosti” donosi slikanje univerzalne rane jedne mladosti, nezavisno od konteksta.

Već se u samom tekstualnom predlošku, za čiju je dramaturgiju odgovoran Dimitrije Kokanov, ta površnost odnosa zasnovana na pukoj telesnosti izdvaja kao lajtmotiv drame – kao i u režiji Jovane Tomić. Podvlačimo – naizgled. Bruknerov komad se nalazi između angažovane građanske drame i ekspresionizma, što već po sebi vuče psihoanalitički pristup karakterima – što samouvereno i dosledno dominira rediteljskom interpretacijom teksta. Tekst i glumačke interpretacije suvereno nose ovu predstavu, gde je uprkos krajnjoj liniji da se predstave egzistencijalne rasutosti identiteta snažno identifikuju, ocrtavaju i izdvajaju definisani likovi, kako u karakterizaciji u replikama, tako i u glumačkoj izvedbi. Freder Petra Benčine je poput Mefistofelesa ove grupe, perfidno, ali uvek samouvereno povlačeći konce odnosa među likovima, spajajući i razdvajajući ih jedne od drugih. Jovana Belović u ulozi Dezire je njegov ženski pandan, dominantna, (bi)seksualno slobodna i samouverena – gotovo par excellence libertina – uporedo sa Frederom, oko nje se i vrti radnja ove predstave, a njenim tragičnim skončavanjem se i završava, kao žrtveno jagnje, u ime svih grandiozno podvlačeći crtu ispod egzistencijalne izgubljenosti. Milica Sužnjević je sjajno odigrala frigidnu neurotičnost Irene, čije je pucanje maestralno eskaliralo u sceni „plivanja” u bazenu, svojevrsnom „realističkom” klimaksu predstave, u kom se sve fasade ruše, a sadizam, frustracije i opšti osećaj nepripadanja eskplodiraju publici u lice.

Predstavom dominira salonska atmosfera ispraznih, mondenskih razgovora o lepršavim aferama, ambicijama i tračevima, što se ogleda i u svedenoj scenografiji Jasmine Holbus, gde se u prvi mah jedino ističe pomenuti bazen usred salonskog nameštaja. Ipak, na polovini predstave odvija se dionizijski pir i scena se otkriva u potpuno ekspresionističkom maniru, otkrivajući nam platformu usred mraka, sa koje se spuštaju mladenci Bubi (Miodrag Dragičevič) i Irena, u gotovo nadzemaljskom prizoru eterične, spiritualne ljubavi – što se postavlja nasuprot sirovoj telesnosti ostalih, koji se upuštaju u kanibalističke orgije. Kostimsko rešenje Selene Orb u ovoj sceni indikuje kompletnu nagost svega i svja, okupajući pomenutu platformu u karnalnoj požudi i krvi.

Iako predstava obiluje seksualno sugestivnim, orgijastičnim scenama, one su sa ciljem da u jednom dionizijskom zanosu predstave gubljenje, fluidnost i rasulo identiteta. Iako se pred sam kraj dešava dramatičan, tragičan događaj, predstava se završava ironičnim hepiendom, koji ima prizvuk beketovskog apsurda, gde međuljudski odnosi ostaju na pukoj verbalnoj interakciji, bez suštine, a ispunjeni jednom velikom egzistencijalnom prazninom. Freder prosi Lusi (Natalija Stepanović) gotovo kao da se ništa strašno nije dogodilo tek neposredno pre, kao da se nagli krah i depresija nakon kolektivne manije nije ni desila.

„Bolest mladosti” je aktuelan tekst, jer su mladi uvek aktuelni. Međutim, Jovana Tomić ovde ne ide u puku aktualizaciju teksta u savremenu „milenijalsku-Gen Z” problematiku, no ostaje na jednoj univerzalnoj liniji nepostojanosti mladalačkih identiteta i okrenutosti „zemaljskom”. Jer telesnost je ovde  simptom upravo te bolesti mladosti, bolesti koja je sama sebi cilj, življenja u trenutku kada se retko mari za dublju suštinu međuljudskih odnosa.

Ovde se postavlja pitanje – da li je taj iluzorni ideal naglih ljubavi i naglih krahova simptomatičan za bolest mladosti ili za epohu u kojoj je ovaj tekst stvaran, odnosno epohu u kojoj se ova konkretna inscenacija izvodi? U svakom slučaju „Bolest mladosti” Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta predstava je koja je ujedno komercijalna, čitljiva i koncizna u rediteljskom čitanju, gde ta prijemčivost ne nastaje na ušted kvaliteta koje očekuju oni koji od pozorišta traže više od puke zabave.

Foto: Najboša Babić