Čas anatomije

Ono što nazivate u mojim predstavama političkim za mene uglavnom predstavlja teatrološka pitanja o pozorištu.

Ako me pitate kako sam, koji je moj odnos prema stvarnosti, onda mogu da kažem: bojažljiv. Da me je strah. Nisam uplašen, ali me je strah od svega što se dešava i svega nadolazećeg… i one osrednjosti koja nas guši svaki dan. I u životu i u umetnosti.

Ako moram da pričam o žrtvama onda mislim da su žrtve žrtve, bez obzira na pripadnost, sve žrtve su naše žrtve, pa i odgovornosti… i nisu predmet trgovine. Saosećanje ne treba da bude motivisano pripadnošću ili podobnim ideologijama.

Ne zanima me množina, demagoško pravljenje zajednica, entiteta, kolektivnosti, ali me zanima čovek. Čovek sam: Sam. Individua, koja misli o sebi u relaciji sa drugim čovekom… a lagati o svetu i umetnosti – nema smisla. Antiideologija pre svega!

„…kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji, koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem, biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.”
(Danilo Kiš, Gorki talog iskustva)

Andraš Urban