Ćelava pevačica

Ćelava pevačica je jedini moj komad koji je kritika smatrala čisto komičnim. Međutim, i tu mi se činilo da je komično izraz čudnovatog. A čudnovato, po meni, može izroniti iz najbezbojnijeg, iz proze jednoličnih dana samo ako krenem za njim sve do iza granica vidljivog.

Osetiti apsurdnost svakodnevice, apsurdnost jezika, osetiti njihovu neverovatnost, to znači da smo je prevazišli; a da bismo je prevazišli treba potpuno u nju uroniti. Komično je čudnovatnost u čistom stanju: ništa vas jače ne može iznenaditi od banalnosti. I eto vam nadrealnog sveta na dohvatu ruke, u ćaskanjima svakodnevnim.

P. S. Ideju za Ćelavu pevačicu Jonesko je dobio kada je, odlučivši da nauči engleski, 1948, sa gramofonske ploče (lingafona) čuo besmislene, banalne fraze koje razmenjuju žena i muškarac: o vremenu, o tome gde žive, koliko dece imaju… U jednom trenutku zapanjeno je konstatovao: oni su, mora biti, muž i žena!

Otuđenost, odsustvo komunikacije, ispražnjenost jezika, banalnost… Ostalo je istorija (književnosti i pozorišta).

Ežen Jonesko